Poezija: Dobre žene se ljute

Čovek sa zida mi šapuće reči:
Dobre
žene
se
ljute.

Bez nje ja nemam miran san.
Živim u njenim očima.
Oduvala nas je noć
u spokojan san.
Prstima prelazim kroz mrak.
Izbačeni smo iz vakuum pakovanja.
Izgužvani, u besanoj noći, mi lovimo prošlost.

Voleo bih da sam tableta u tvojim ustima,
da me rastopiš svojim nepcima i jezikom,
da mogu da skliznem niz tobogan tvog grla.
Želim da vidim tvoj mehanizam, izbliza.
Kao špijun u kariranom odelu, sa lupom u ruci.

Dok si iza zatvorenih vrata,
osećam te u glavi.
Ti si kao buva na lovačkom psu
koji brzo nanjuši slabost.

Čovek sa zida mi šapuće reči:
Jednog
dana
ćeš
ostati
sam.

Ja sam već napušten.
Boca koja pluta morem, vodi me u
pravcima u kojima vetar gospodari.
Vreme je zaborav.
Mi smo grč…
Sve su to smetnje.

Hoću da te izbacim iz glave.
Tebe!
Koja mi svakodnevo kruniš mozak,
koja mi crvenom farbom mažeš lice.
Hoću da te zaboravim…

Bojim se za tebe,
bojim se misli,
bojim se budućnosti koja nadolazi…
Uplašen sam za sunce,
počelo je da nas hladi.

Autor: Bojan Lojković

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment