Poezija: Parče tebe

Ti imaš nešto naprslo u sebi,
nešto što te izdvaja od drugih,
što te čini jednostavnom,
a tako koplikovanom.
Čuvam te u šumi svojih maljavih grudi.
Tu mirno spavaj, tu si bezbrižna.
Urezujem te u sebe metalnom bušilicom,
da deo tebe ostane u meni.

Gledam tvoj odraz u reci, koji obasjava sunce.
U toj tamnoj vodi, tvoje usne plešu tango.
Moja sećanja su probuđena iz kome.
Ukrštamo parče tebe i deo mene,
ukrštamo naš zagrljaj i poljubce,
ukrštamo ljubav i urlanje.
Pravimo miks kafe i meda.

Slažem delove tebe kao sličice u albumu.
Ne uspevam da te vratim sa tvog putovanja
intenzivnih akrilnih boja.
Problem je u palicama, znam.
Tebaju ti tvoje palice,
da možeš da izudaraš bubanj,
da oslobodiš to parče tebe kojim se hrane pijavice.

Skiciram tvoje telo koje svira hard rock.
Te davne godine sam te dobio na lutriji,
izvukavši kuglicu sa tvojim imenom.
To je onaj period kad nam ni Nato bombe nisu mogle ništa.

Rašrafljeni delovi telesnog mehanizma.
Rasute misli, kao prosuti šećer.
Nervi su nam utkani…
Zamršeni kao paukova mreža.
Borimo se za naš odnos zaglavljen u blatu.

Ti i ja se moramo ušnirati,
kao pertle različitih boja
koje si pre neki dan stavila na svoje martinke.
Izaći ćemo mi iz ove šutke u koju smo upali.
Iz te pomahnitale mase.
Izvući ćemo se ugruvani,
ali ne i polomljeni.
Jer, šta mogu godine, sem da priznaju poraz
našem tinejdžerskom duhu.

Autor: Bojan Lojković

Foto: Kejt Džonson „Čizme“ (Pinterest)

Related posts

Leave a Comment