Poezija: Sazvežđe drveta

Nekada
Dok su mi stopala još bila tri broja manja
Posadila sam drvo višnje
U bašti iza roditeljske kuće
Otkinula sam komad svoje krvi
Napojila mladi koren
Pa su višnje zrile tamnocrvene
Godinama
A njihov sok je popunjavao praznine
U mojim krvnim sudovima
Čak i kada sam bila daleko
S proleća bi neki cvet otpao
I doplovio do mene
Tek da me podseti da nisam sama
A onda je jedna grana svenula
Pola drveta se ugasilo
U vreme kada sam bila baš tužna
Kada je i pola mojih nada svenulo
Otkinula sam komad svoje ljubavi
Ljutnje nemoći vere
Svega što sam imala
Napojila načeti koren
Pa smo još živeli i drvo i ja
Godinama
A onda se ono osušilo celo
Potpuno je usahlo
U vreme kada nisam bila tužna
Baš ni najmanje nisam
I možda je baš zato okrenulo leđa svemu
Nije bilo više ničega što mogu da mu dam
Onda je došao jedan čovek da poseče truli panj
Posle sam kupila neke sadnice
Ali ih je neko drugi posadio
A ja sam otkinula komad svog nerazumlja
I svoje drvo posadila ponovo
Među sazvežđima
Ionako su ih ljudi u svojim maštama iscrtali
Grupisali ih po svojoj volji
Zašto ne bih i ja
Pa sam podigla ruke
Noćima razmrsivala konstelacije
Prstima prevlačila po zvezdama
Kao po mapi koju pokušavam da rastumačim
A jedna po jedna grana je rasla
Žile su se ukorenjivale u nebesku crnicu
I kada je vedra noć
Posebno u proleće
Volim da odem u baštu iza kuće
Gledam gore
I po celom nebu se prostire samo jedno sazvežđe
Sazvežđe Drveta
Koje se menja u ritmu godišnjih doba
Njiše grane u ritmu mojih godina
I samo ponekad otpadne neki cvet
I zaplovi Mlečnim putem

Autorka: Milena Itebejac

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment