No problem

S vremena na vreme I vrlo malo pratim ovu hajku na migrante.

Trudim se da ne radim to redovno, jer me nervira nivo primitivizma koji nazirem ispod cele te priče.

Takođe, trudim se da se ne mešam u rasprave tog tipa, jer stvarno ne znam šta da kažem ljudima koji ne kapiraju da bi i oni sami smrdeli k’o kontejneri da nemaju gde da se okupaju.

Fakat je sramota što u glavnom gradu nigde ne postoji javni tuš koji može koristiti svako bez obzira na to da li ima dokumenta ili ne, ali o tome nešto više možete čuti ukoliko potražite na Youtube-u emisiju „ Život priča“, prilog o beskućniku Daliboru.

Ja bih, ipak, da se vratim na migrante.

Prvi put sam se srela sa migrantima u Picinom parku.

Prolazila sam tuda i noću, i danju bar jednom nedeljno, i ništa mi se loše nije desilo.

Jedne noći sam se vraćala sa pića.

Tad je drugarica došla iz inostranstva posle dužeg vremena, pa smo išle na neko vino.

Tako sva srećna i malo zaljuljana sam se okliznula u nekom blatu i pala na dupe u sred Picinog parka punog migranata.

Posle me je drug zezao: „Jesi se nadala da će da te siluju“? Ali da se vratim na to veče…

Dakle, pala sam i počela da psujem onako sve po spisku i kišu, i vino, i blato, i sve živo.

Prišao je čovek i pomogao mi da ustanem.

Skupio je moje stvari i dao mi ih, pa smo nekako na engleskom uspeli da se ispozdravljamo i ja da mu se zahvalim.

Te iste godine, ali par meseci kasnije ušla sam u projekat gde smo radili predstavu o integraciji izbeglica u srpski obrazovni sistem.

Mnogo toga sam naučila i upoznala jednog normalnog,, lepog, pametnog, (ne)smrdljivog, duhovitog dečka, ali migranta.

I to je, izgleda, moguće…

Vreme je dalje teklo i imali smo probe, pa igranja.

Ja sam se još uvek na stanicu vraćala kroz Picin park i još nisam bila opljačkana, niti silovana.

Pre nekih mesec dana sam ušla u 12-icu želeći da odem do doma „Karaburma“, ali su promenili putanju zbog radova i još većih prizora apokalipse na Savskom Trgu, pa smo krenuli u totalno pogrešnom smeru, ka Adi.

Čim je „majstor“ otvorio vrata izašla sam i krenula nazad, jer mi taj pravac nikako nije odgovarao.

Padala je neka kiša i duvao je vetar, pa sam se iznervirala pokušavajući da se setim kako da stignem tamo gde sam pošla i kako, koji đavo, da se vratim sad do stanice na kojoj sam ušla?

Koračala sam nekim jako uskim trotoarom, pa se u jednom momentu, izgleda, malo više zamislila i skršila.

Pala sam u neku baru i izvrnula nogu.

Bila sam pola na trotoaru, a pola na ulici.

Opet sam počela da psujem dok sam se skupljala i okretala ka trotoaru, pa pipala nogu koja je pakleno bolela.

Nisam htela da ustanem dok ne proverim da l mogu da je pomeram da ne bih napravila još veći problem, ako je slomljena.

Međutim, bilo mi je potrebno malo vremena da skupim hrabrosti.

Prvo sam probala da pomerim stopalo bez pomoći ruke, ali to baš i nije išlo.

Delovalo mi je k’o da kidam sebi tetive, pa sam polako malo uspela da pomerim nogu rukom.

„ Ok, mislim da ću možda uspeti da ustanem, ali moram da se odvučem do druge strane trotoara, pa da se uhvatim za nešto i podignem, a posle ću da zapalim cigaru i da polako razmrdavam prokletu nogu.

Kad to budem završila neću moći ni da odem negde, ni da se obesim jer trenutno nemam ni svoj štap, ni konopac, ni drvo…“ – Govorila sam samoj sebi pokušavajući da se oslonim na dlanove i kolena.

„ Znam kako sam pala. Znači, štap je ovde negde napred odleteo. Mislim, da ga je neko pregazio do sad krcnulo bi i taj neko bi valjda stao makar se uplašio za svoju gumu, a ne za mene. Je l da“?

Samoj sebi sam utešno odgovorila: „Pa da“, i nastavila da se migoljim na ‘ladnom betonu.

Prišao mi je neki dečko mumljajući nešto što ne kapiram.

Razumela sam samo: „No problem“, i mislila: „ Možda tebi nema problema, al ja sam, vala, motku usrala“

Pomogao mi je da ustanem.

Pitala sam ga da li zna srpski ili engleski, pa je rekao: „ No, Avganistan“

„E, jebi ga“- odgovorila sam nemajući pojma šta drugo da kažem, a ni šta dalje da radim.

Pokušala sam da stanem na bolnu nogu, pa sam jauknula.

Prebacio je moju ruku preko svog ramena, pa polako krenuo napred.

Slobodnom rukom sam mahnula ka tlu pokušavajući da ga pitam: „ Gde je štap“?

Opet je rekao: „No problem“, po stoti put i malo već počeo da mi ide na živce.

Nastavila sam da mlatim rukom, a on je uspeo nekako da nas odvuče par koraka dalje i da me nasloni na zgradu.

Pomislih: „E, ako me sad bude silov’o odma’ zovem Nikolu da mu se pohvalim da sam, napokon, to dočekala“, ali se zaista nisam plašila.

Dečko je delovao zabrinuto.

Tako jednostavno, prosto i intuitivno, uopšte se nisam plašila, pa makar zbog toga bila luđa no što sam mislila.

On je još uvek parlao onaj: „ No problem“

Taman sam u sebi govorila: „Ma, jeb’o te no problem“ kad se vratio.

Klik, pa prebacuje moju ruku preko svog ramena.

Još jedan klik i abrakadabraaaaa, eto mog štapa u mojoj drugoj ruci!

Rekla sam mu: „Hvala, brate, koji si ti car“, a on je polako krenuo u smeru ka kojem sam pala i nastavio da „ Noproblemiše“.

Skontala sam da bi trebalo još nešto da kažem, pa sam rekla: „Bus, bus, brm, brm, bus, bus, brm, brm“, kao budala.

Opet je rekao: „No problem“, ali ovog puta sam bila srećna što čujem tu divnu rečenicu.

Polako smo klizili dobrih petnaest, ako ne i dvadeset minuta i na kraju završili na glavnoj autobuskoj stanici.

Noga me je još bolela, ali bar sam bila blizu busa kojim mogu otići kući.

„No problem. Bus“, rekao je.

„Ko nas dvoje spoji kad ne znamo ni rečenicu da naklopimo“- Rekoh ja, pa klimnuh glavom potvrdno.

Odveo me je do mesta za prodaju karata, pa sam ženi koja tu radi objasnila da sam se skršila i da mi je čovek pomogao da dođem do stanice, jer me boli noga.

Rekla sam joj i na koji peron idem, pa je rekla da će pozvati nekoga od radnika na peronima da me odvede do autobusa.

„Okej, okej“, rekla sam svom „ No problemu“, i počeo je da nas vodi dalje od šaltera, da ne zauzimamo mesto tu.

Posadio me je opet na zid.

Klimala sam glavom potvrdno i zahvaljivala se na engleskom.

„Stvarno, brate, veliko ti hvala i svaka čast. Znam koliko si morao da zgaziš sve što si učio, da podrediš situaciji svoje vaspitanje i način na koji si funkcionisao da bi prebacio moju ruku preko svog ramena i pomogao mi da stignem tamo gde sam pošla“- Govorila sam u sebi, jer njemu nisam umela da kažem.

Dok sam razmišljala kako da mu se zahvalim potpuno nestao je.

Prosto je odšetao dok sam ja sve sabirala u glavi.

Trebalo mi je malo vremena da to shvatim i bilo mi je jako žao što nisam uspela ništa da mu kažem, nikako da mu, ako ništa drugo, makar pružim razumevanje…

Pre par dana mi je u centru Mladenovca, ovde gde nema tih „ fuj“ migranata ispao ključ na sred trotoara.

Ovaj trotoar nije bio uzak, već širok, sa kockastim pločama.

Bila sam na sve četiri najmanje pet minuta znajući da bez tog ključa u svoju kuću ući neću.

Našla sam ga.

Sugrađani su išli svojim putem.

Malo su zvirnuli, pa pobegli, ali niko po tom sunčanom danu nije hteo da čučne i doda mi taj prokleti ključ.

Ljudi se, izgleda, ne dele na boju kože, jezik i kulturu, već na to da l su spremni da se zaustave i pomognu nekome ili ne.

Mislite o tome…

Mislim i ja baš sad, ovoga trenutka dok pišem ovo i danas kad sam čitala da napadaju migrante, i Info Park.

U svakoj većoj grupi ljudi će se naći oni „dobri“ i oni „loši“

Svako društvo ima svoje „Anđele“ i  „demone“, kako mi – tako i oni.

Nadam se da će kod nas vremenom biti više ovih dobrih.

„ Loših“ ima svuda, ali ako je nešto cilj života i cilj modernog društva onda bi to trebalo da bude da dobri loše nadglasaju, i podstaknu da  budu bolji prema sebi i drugima.

Autorka: Milica Janković

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment