Petar V. Arbutina „Govor kao ličnost“

„Knjigu razgovora s Đorđem D. Sibinovićem, pravnikom, pesnikom, esejistom, romanopiscem… treba da posmatramo izdvojeno, kao tekst koji je nadživeo svoje aktuelno vreme…“

Prva kulturna činjenica čoveka nije izrada oruđa, nije ostvarivanje artikulisanog govora, već sistematizacija. Čovek treba da bude filozof kako bi mogao da bude divljak, da ostvari realno jedinstvo sveta kako bimogao da izvrši svoja dela.

Bela Zalai,Etička sistematizacija

Intervju je esej od dva glasa.

Danilo Kiš

Šta je danas razgovor?Susret dva glasa,čija je primarna namera da jedan problem ili čoveka osvetle iz dva ugla: pozicije opšteg interesovanja i ličnog iskaza o toj temi. I jedan i drugi su smerovi koji polaze iz subjektivnog događaja, tek zajedno mogu da stvore opštu sliku i kompleksna značenja. Ili je razgovor, kako u današnjoj bulevarskoj stvarnosti sve češće biva, samo loše prikriven strah od tišine i prostora introspekcije koje tišina otvara. Nije važno šta se priča, važno je da se govori. Nezainteresovanost za drugog nagomilala je buku, a iz reči istisnula značenje. Suština je iscurela iz pojedinačnog i teško je naći je u opštem. A još teže u sinergiji pitanja i odgovora,kada smo prečesto svedoci samo jedne vrste slike sveta, one čija je groteskna mučna prikaza svakodnevni doživljaj celokupnosti naših strahova od tišine ili od reči koje obavezuju: haos pogleda na svet, protivrečnosti reči i dela, pre svega elementarnog neznanja jednih o drugima. Zbog svega toga knjigu razgovora s Đorđem D. Sibinovićem, pravnikom, pesnikom, esejistom, romanopiscem… (poređajte ove darove, blagoslove i prokletstva stvaranja, po svojoj volji i vlastitom osećaju hijerahije ovih termina u jednoj renesansno polivalentnoj ličnosti) treba da posmatramo izdvojeno, kao tekst koji je nadživeo svoje aktuelno vreme i kao dvoglasje sagovornika koji pojave posmatraju zajedno i jedan drugome ne daju dopunu ni formu, nego sasvim drugačiju dimenziju pitanog, rečenog i daleko u vremenu potvrđenog.

Put reči je put istine, ali ne istine kojoj idemo u susret, već istine koja ide ka nama i čije korake osluškujemo u vlastitim rečima i meri iskrenosti kazanog. Zaboravljena je Taleranova rečenica da diplomati jezik služi da prikrije misli. Oni koji je nisu zaboravili pogrešno je tumače i još pogrešnije upotrebljavaju. Upravo je suprotno, reči su najvernija ogledala svega onoga što se prikriva, od drugih ili od sebe, pa čak i onoga što čovek nesvesno nosi u sebi. Sve će reči izneti na videlo. Jer, kada smo već kod francuske mudrosti,Lestylec’estl’homme. Čovek može biti elementarno neiskren, ali stil njegovog jezika i simbolička snaga rečenog prikazaće suštinu njegovog bića.Upravo je to smer u kojem Sibinovićevi sagovornici uglavnom uspešno usmeravaju svoja pitanja i on svoje odgovore, otvarajući prostor za nova pitanja i nova značenja. Jer u prostoru aksioloških praznina u kome egzistira savremeni čovek, postoje samo gotovi odgovori, svršeno znanje o životu i pojavama. Đorđe D. Sibinović, a to otkrivamo u njegovim zapitanostima u odgovorima, kada govori i istovremeno promišlja kazano, u zabrinutosti i senci sumnje suvereno otvara prostor „između didaskalija“–gotovih odgovora i kategoričkih objašnjenja, za novu sumnju i novu iskrenost čoveka zapitanog nad suštinama događaja, a ne samo nad posledicama. To je jedan od oblikotvornih pristupa koji ove razgovore čini drugačijim zato što posmatranje razlikuje od viđenja ,a aktivno učešće u stvaranju slike i njenom dubinskom objašnjenju odriče i negira (para)intelektualni i samodopadljivi monolog modernog čoveka i njegovog jeftinog egzistencijalnog patosa. Za takvog čoveka ili u njegovo ime Sibinović oslikava duh epohe prepun „tajnih aksioma“ (Lajoš Sabo). Šta bi to trebalo da znači u opštem ključu, ali i u tumačenju pojedinih Sibinovićevih iskaza? Tajni aksiomi sakrivaju najranjivije tačke, one gde se čovek susreće sa svojim najvećim strahovima, u kojima grčevito branimo svoju poziciju oportunizma i pristajanja. To je tamo gde zaboravom prikrivamo svaku vrstu odgovornosti i činjenice „da će nas jednog dana biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar“(Momo Kapor,Una). Ili je to tamo gde su nas ubedili da budemo budale i poverujemo da inteligencija podrazumeva nevaljalost, a da je dobrota sinonim za glupost. Naravno, takva tumačenja se čuju iz pozicija konvencionalne inteligencije bitangi i školovanih poluinteligenata, jer ne mogu da podnesu da dobrota i u vremenima zla može da se uzdigne svojom inteligencijom. Zato Sibinović svoj simbolički krug ocrtava upravo temama koje invociraju zaboravljena osećanja tradicionalnog čoveka, vrednosti pohranjene u istorijskoj mudrosti nacionalnog identiteta i etike i figure na koje treba da se ugledamo, a koje smo prebrzo zaboravili ili rashodovali na „đubrište istorije“. Zato, kao što nije slučajno što je njegov poslednji roman Roditelji (Službeni glasnik, dva izdanja, 2019, 2020) u najvećoj meri situiran u tradicionalno okruženje srpskog sela i pripadajuće mu karakterologije, nije nimalo slučajno ni to što je prvi intervju u ovoj knjizi posvećen figuri dede i etičkoj obavezi prema bezrezervnoj ljubavi dede prema unuku, prošlom vremenu i formiranju budućih vrednosti, koji oblikuju život i etiku. To nije sentiment prema istoriji, nekritičko sagledavanja prošlog, to je svest o kontinuitetu na kojem Sibinović insistira. Porodično poreklo jeste primarni kontekst egzistencije i inspiracije. Početak i kraj, kraj bivših i početak budućih, blagoslov i prokletstvo ciklične pojavnosti, sve dok ima nekoga da je vidi, dovoljno iskrenog da preuzme odgovornost za (pra)roditeljski greh i staranje nad vremenom koje ostavlja u nasleđe drugima. Višeznačnost i raspolućenost između odanosti precima i saznanja tragične sudbine kao jedinog nasleđa porodice i epohe,upravo te ideje vidimo materijalizovane nakon dugog traženja i preispitivanja u poslednjim Sibinovićevim knjigama i tematsko-motivacijskim središtima do kojih je došao nakon dugog i ne uvek pravog puta. Na njegovom kraju (ili početku)on vidi svoje mesto i zna da je samo iskren čovek svestan da biti potomak znači biti slabiji, manji od pretka,ali i da, istovremeno, biti predak podrazumeva nadu i želju da nas potomci nadmaše. To je ključni Sibinovićev ekvivalent između značenja i način razumevanja vrednosti i sagledavanja sebe u drugome. Nije valjan pedagog onaj koji se nameće kao uzor,nego onaj koji svojim primerom stvara model. Upravo te zaboravljene „modele“ ljudi, događaja i postupaka on kontekstualizuje na jedan autentičan način, prikazujući ih u svetlu velikih duhovnih sinteza, želeći (i uspevajući!) da ukaže,isto kao što je govorio veliki istraživač tradicije Žozef Bedije ,na to da određene situacije i utisci u najrazličitijim vremenima i oblastima mogu da navedu na istovetne zaključke.Ljudska priroda, bez obzira na vreme ili mesto, uvek je jedna te ista.

Odnos prema tradicionalnim vrednostima kod Sibinovića sličan je postupku koji primenjuju ortodoksni Jevreji kada im se uprlja pribor za jelo. Oni ga jednostavno zakopaju i posle nekog vremena otkopaju, verujući da je tako otpala s njega sva nečistoća. Na isti način Sibinović otkopava reči i teme koje je naš zaborav zakopao u dubine podsvesti, nalazeći veoma funkcionalne veze između postupaka i kolektivnog nesvesnog, osvetljavajući tradicionalnog čoveka i njegovo (ne)snalaženje u modernim vremenima, često veoma brižljivo analizirajući savremeni svet u njegovim manifestacijama i intenzitetu postojanja.Tako Sibinović svom sagovorniku, a posredstvom njega i čitaocu, želi da ukaže na to koliko je važno uspostaviti kriterijum u kojem vrednujemo postupke a ne namere, kao i da je preduslovrazrešenja aktuelnih dubiozadubinskaspoznajaproblema, koja mora da bude preduslov njegovog rešavanja.U svakom slučaju, imao je neophodan stepen hrabrosti da zadrži, objasni i književno osvesti svoje provincijske korene, dovoljno hrabrosti da ih nezaboravi i sasvim dovoljno morala da jasno i glasno kaže da su sramno poštovanje konformizma i strah da se bude drugačiji od drugih i izvan stada stvorili srpskog čoveka novog doba, ketmana koji o svemu ima mišljenje, ali nema nikakva ubeđenja. Kako onda biti autentičan, odgovoran za napisano, tumač stvorenog?Upravo onako kao što Sibinović čini –glasno izgovarajući svoj stav i braneći poziciju čoveka da govori u ime svojih ubeđenja i argumenata istine. Život vredi samo ako se dešava na pozornicama koje stalno provociraju njegovo dostojanstvo i etički identitet.

Razgovor je razmena ili invokacija sopstvenih misli u sagovorniku ili čitaocu, i to „između didaskalija“ Sibinović veoma uspešno čini. Jer ako se bavite problemima duha vremena i duhovnosti individue, morate da založite svoju ličnost, svoje dubinsko (pre)poznavanje ličnih i kolektivnih svesti. Što Sibinović, kako u svojim delima, tako i u auto refleksivnim objašnjenjima sopstvenog književnog dela i društvene svesti, i čini. A to je i neminovno, ne samo iz pozicije lične iskrenosti već i zato što se jedino tako stiče ideja o celini za koju epizodni čovek modernog doba pokazuje samo površno interesovanje ,nezainteresovan za zahtev celovitosti, okrenut delićima smisla kao osnovi monoloških ili dekretiranih odgovora. Čak ni ozbiljniji istraživači duhovnih ili društvenih procesa ne idu dalje od istraživanja konjunkture ili simptomatologije koja se kreće u okvirima metodoloških rukavaca znanja i potvrđivanja svega onoga što se desilo i što je kao takvo usvojeno kao dominantno stanje.Pogotovo ako imamo u vidu našu stvarnost,koju Sibinović odlično analizira:lažne hijerarhije ,potom ke ratnih imirnodopskih liferenata koji su svoje ćerke uvek udavali za okupatorske časnike i oficire, salonske rodoljube i građanske perjanice koji su se zagospodilina bonovima ratne štete guravih seljaka–balkanskih div-ratnika, borce„osme ofanzive“, dželate građana i ideoloških neistomišljenika, dojučerašnje gladne studente a sada uspešne poslovne ljude, agresivne dinarske tribale, osvajače grada iz novobeogradskih paviljona i blokova , potomke podoficira i oficira „slavne vojne“koja je ubijala Beogradod 1945.do danas, ali i one istorijske revizioniste koji bi sada, u suprotnom smeru od svojih dedova i očeva, da prebegnu iz partizana u četnike.Brižljivo analizira i aroganciju ksenofobičnog građanstva, nastalog iz svih ovih socijalnih formacija (patologija!), koje danas „svetskim mhumanističkim vrednostima “kao batinom lupa po glavi one koji su dovoljno hrabri i snažni da imaju drugačije mišljenje ,ili samo jednostavnu logiku koja nepodrazumeva podaništvo kao stav,a podilaženj krvnicima i ljubav prema jačima kao glavnu okosnicu morala. Takva ideologija, bez obzira na formalna zaklinjanja,uvek je isključivala kulturni obrazac, osim strogo kontrolisani i„na liniji“, kao sferu slobode, čega su idanašnji korifeji građanstva (pod)svesni, pogotovu oni koji pokušavaju da kupe svojkulturni identitet dovodeći usvoje salone, serklove ili za svoje stolove umetnička imena, zabavljače dokone prostote ,koja o kulturnom identitetu ima samo površne informacije ,napabirčene iz novina ili ispraznih raspredanja.

Kod Sibinovića se dešava inverzija ovogvladajućeg gradskog principa, on svoje neistomišljenike ali iistomišljnike zove za svoj sto,gde njihovim neizgovorenim pitanjima i unapred postavljenim osudama i prezirima suprotstavlja svoje istine. On je pisac s darom i čovek sa stavom i ne prihvata vladajući princip prema kome se „nedostatak dara nadoknađuje nedostatkom karaktera“ (S. J. Lec).

Ovakve knjige kao zalog svoje uspelosti pred priređivača postavljaju posebne obaveze,koje su neophodne za celovitost.Stvaranje autentične i što istinitije slike o piscu podrazumeva preispitivanje iz pozicija naknadnog autorstva fragmenta ličnog iskaza, prepoznavanje emotivnih registara, dilema, gorkih reči i briljantnih analiza, tragova poetike u verbalnom izrazu i tragova iskustva u poetici… Ali mnogo važnije od procesa prepoznavanja orginalnosti jeste otkrivanje sadržinskog potencijala, koji prethodi rečima, oblikujući misli. Svaki deo mora u sebi da sadrži celinu i svaka celina u obrnutom procesu može da se raščlani na gradivne elemente – celine po sebi.Čak i često opšta, banalna i retorička pitanja novinara Sibinovićev odgovor učini smislenim i funkcionalnim, ponekad čak i neophodnim, jer mi ne možemo da zamislimo iskaz kome nije prethodila logika interesovanja.Ovde je upravo obrnuto:pitanje je učinilo smislenom esnafsku novinarsku površnost, reči koje su došle dale su značenje onima koje su im prethodile kao imenovanje teme, a ne njen hipotetični smer ka suštini. Svaki pisac govori sam o sebi, ali istine o svojoj egzistenciji i vrednosti dela želi da vidi i prepozna u drugima. Upravo je zbog toga ovaj tekst opis postupka, a ne tematizacija novinarskih pitanja i Sibinovićevih odgovora kao zaokružene slike. Ona je jasna po sebi, svaki sud je istovetan sa samim sobom, kaže aristotelovska logička formulacija istovetnosti. Ali mnogo važnije i intenzivnije jeste prepoznavanje aktivnog osećanja sveta uz posredovanje ljudske volje, proživljavanje korelacije samooblikovanja i oblikovanja sveta u proživljenoj i iskustvenoj uzajamnoj vezi.

Sloboda, takođe, uvek mora da počinje da bi postojala, nije joj dato da traje, nego da nastaje. Zato je onaj ko je ne osvaja svakodnevno i ne svedoči stalnoi nije dostojan i gubi preduslov da bude slobodan. Ali takav čovek želi i mora da sazna mnogo više i intenzivnije od odgovora na prostu radoznalost da li u radiju žive mali ljudi i ima li života u kosmosu. On najdirektnije odgovara na ključna pitanja umetnika:Hoću li umreti od bolesti koju neće imati ko da leči, od rane koju neće imati ko izvida, ili od tuge koju neće imati koda vidi? U tome se krije ključna zabrinutost ovog pisca, u tome počivaju i njegova ljudskost i umetnički integritet, jer je u svakom trenutku u stanju da prizna svoj poraz, da ublaži svoju pobedu i da se nikada ne odrekne činjenice da je samo čovek.

U Beogradu, marta 2020. godine


1.)„Nije on jezik,(prim.P.V.A.)bio siromašan samo zato što je svako bio prinuđen da se upravlja prema istom uzoru, nego pre svega zato štoje u svesnoizabranoj ograničenosti dosledno izražavao samo jednu stranuljudskogbića. Svaki jezik koji sme slobodno da deluje služi svim ljudskim potrebama, služi i razumu i osećanjima, on je saopštenje i razgovor, monolog i molitva, molba, naredba i apel“(Viktor Klemperer, LTI –Beležnica jednog filologa, s nemačkog prevele Maja Matić i Aleksandra Bajazetov-Vučen,Tanjug, Beograd, 2006, str 24).

2.) Šarl Moris deTaleran-Perigor ili Taleran (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord [Pariz, 2. februar 1754. — Pariz, 17. maj 1838]),francuski diplomata koji je počeo svoju službu za vreme Luja XVI, a nastavio je za vreme Francuske revolucije, Napoleona, Luja XVIII i Luja Filipa Orleanskog. Njegov ugled u svetskoj diplomatiji bio je veoma veliki, smatraju ga jednim od najobrazovanijih i najuticajnijih diplomata u evropskojistoriji.

3)„Sva moja pobuna, svi moji pokušaji da se otrgnem disciplini, bili su uvek zaustavljeni pretnjama poreklom više nego pedagoškim merama“(Đorđe Sibinović, „Deda, kvadratni koren iz Boga“, Između didaskalija).

4)ŽozefBedije (1864–1938) ,profesor srednjovekovne francuske književnosti na Univerzitetu u Frajburgu, Švajcarska (1889–1891) i naFrancuskomkoledžu u Parizu (1893) . Bavio se proučavanjem narodnih pesama i priča.Zanimale su ga i stare legende, poput legende o Tristanu i Izoldi i Pesmaza Rolanda. Napisao je roman Tristan i Izolda.Član Francuske akademije nauka od 1920. godine.

5 .)„Tako je neopozitivizam doticao egzistencijalni problem jezika kada jepokušao razrešenje stvarnosti (kod njega,naučne stvarnosti) u sistemu simbola. Ali sprovođenje pokušaja već je postalo askeza; bogatstvo koje sekrilo u dubini problema jezika ograničio je na siromaštvo dostupno napovršini terminološkog problema i samo pitanje jezika trudio se da iskoristi kao srozavanje duhovnih problema“(Die logische Syntax der Sprache, Rudolf Carnap, Springer Verlag, Berlin–Heidelberg, GmbH, 1968).

Autor: Petar V. Arbutina

Izvor: Sedma sila

Related posts

Leave a Comment