Pjetro Aretino – Autor knjiga sa zabranjene liste

Bič kneževa ili surovi realista

Italijanskoj književnosti, ovaj autor, ponudio je stvaralaštvo antitetično već utvrđenim modelima i kanonima, izražavajući prema njima anarhičnu netrpeljivost, a kao predmet svog delanja opsesivno uzdiže prirodno nadahnuće. Međutim, to suštinski nije jedina odlika zbog koje će biti okarakterisan kao bič kneževa. Vekovima su oko njega ispletene legende, kako je, ostajući dosledan svojim stavovima, delima dopirao do najraznorodnije publike, od evropskih dvorova i plemića, do najnižih slojeva ondašnjeg društva. Kako su njegova dela dobijala opštiju vrednost i značaj, mnogi moćnici onoga doba postaju osetljivi i, nesumnjivo, vlada strah od kompromitovanja do koga bi došlo ako bi se našli u njegovim pismima. Aretinova pisma su postigla enormnu popularnost, i za samo godinu dana preštampavana su deset puta, što bi se danas smatralo rekordnim izdavačkim uspehom. Obavljao je i tajne političke i diplomatske misije za Republiku Veneciju, a kako je podrobno bio upućen i u najsitnije intrige, uvek je znao da se vešto opredeli i to ga je učinilo jednim od retkih književnika koji su imali i politički značaj u XVI veku. Od njega su strepeli ljudi koji su tada kreirali političku geografiju Evrope, a naš autor je sve više dokazivao kako se uspešno boriti perom protiv koplja, te se i jedan Karlo Veliki nije libio da mu oda priznanja, poklanja darove i nagrade, jednom prilikom i belog konja, kako bi ostao netaknut. Ludoviko Ariosto ga upravo zbog toga naziva bičem kneževa. Čak i onda kada bi delio pohvalne poslanice, vladare bi toliko prehvaljivao, da bi se uvek osećala prisutnost neiskrenosti i ironije. Međutim, važno je naglasiti da među mnogobrojnim pismima, postoje i ona od izuzetne literarne vrednosti, gde dolazi do izražaja upravo ono za šta se zalagao, a to su pre svega živi i slikoviti jezik koji dočarava njegov bujni temperament i bogatu maštu, te ne čudi činjenica da su ga mnogi kasnije nazvali prvim svetskim novinarom. Mogu se definisati i kao prvi književni dnevnik u modernom smislu reči: nesređeno, protivrečno, ponekad i dosadno, a već u sledećem mahu zanimljivo i veoma zrelo, sve ono što čovek i jeste danas, u privatnom i javnom životu.

Oštri kritičar papstva i tvorac Bludnih soneta
Žestoka mržnja prema papskom dvoru i dvoru uopšte, kao i stalna polemika protiv lažne učenosti i izveštačene poezije, neki su od glavnih tema i motiva Aretinovom stvaralaštva. Pisao je paskvinate, satirične pesme u formi soneta, protiv kardinala i pape Hadrijana VI, što mu donosi još veću slavu na čitavom Apeninskom poluostrvu i naklonost naroda. Papa, zatim, od Medičija zahteva da mu predaju Aretina, ali na njegovu sreću, ubrzo umire, te se Aretino uspešno spasava lomače. Na papski presto dolazi Klement VII, koji će u početku pružiti zaštitu Aretinu, međutim, nakon objavljivanja Bludnih soneta, izgubiće papinu milost i konačno napustiti Rim.

Vertumno i Pomona, 1613, Hendrik Golcius

U jednom pismu Aretino izjavljuje: Poezija je ćud prirode, kad se raspline u radosti i zadovoljstvu, koji se nalaze u vlastitoj pomahnitalosti, i čim joj nedostaje pesničko nadahnuče, postaje cimbalo bez žica ili zvonik bez zvona. Svojom vedrom amoralnošću udubljuje se u poročnu stvarnost i ogoljava je do srži, jer suštinski, da bismo razumeli renesansu u potpunosti, potrebno je poimati i njen amoralni aspekt, što definiše Aretina kao čoveka koji besprekorno poznaje ljudsku bit. Njegov talenat i veština podstiču na čitanje, i kasnije, u komedijama, izazivaju neverovatan smeh, uprkos odvratnosti prema često prljavom predmetu pisanja. Budući da je upravo zbog tog svog aspekta smatran bestidnim piscem, sve do XIX veka, njegova dela praćena su omalovažavajućim kritikama, a navođen je i kao primer pisca lišenog moralnih obzira, praćen reputacijom autora skandaloznih i pornografskih dela. Međutim, da li je sve baš tako ili je to isključivo stav Crkve i neistomišljenika prenesen i duboko ukorenjen u navodni vrednosni sistem ispunjen licemrejem. Naime, nakon svih osuda koje je doživeo, u njemu oživljava odvratnost koju je i ranije gajio prema papstvu, te možemo zaključiti da su njegovi cinični i egoistični stavovi nastali isključivo iz netrpeljivosti prema toj pseudokulturi i ograničenjima u vidu pravila i modela, koja su se prkosila sa njegovim uverenjima. Predstavlja se kao jedini autor koji je sposoban da otkrije istinu o ponašanju vladara, kao i da sopstvenim delima izrazi neiskvarenu snagu prirode. 

Mudrovanja kao nastavak nekadašnje skandalozne poetike i kritika dvora

Aretinovo eksperimentisanje dostiže najšokantnije efekte u dijalogu, tačnije traktatu. Dva dijaloška dela Razgovor Nane i Antonije i Dijalog, obuhvaćeni su jednim naslovom Razgovori ili Mudrovanja, kako nalazimo u prevodima. U ovom delu, čija je struktura podeljena na tri dana, u jednom obrađuje život monahinje, u drugom život udatih žena, a u trećem život prostitutki. Pre svega, ovo delo predstavlja apsolutnu parodiju, a evo i objašnjenja: na prvom mestu, obesmišljava traktat kao tradicionalno antičku formu, jer kako u originalnom naslovu stoji, piše ga iz hira, i potpuno isključuje naučnu dimenziju, koju je svaki traktat imao, na drugom mestu, umesto dvorskih dama, protagonistikinje su obične žene, što do tada nije bio slučaj u italijanskoj književnosti, i možda najvažniji segment, protagonistkinja Antonia nakon života monahinje, a zatim i supruge, shvata da je poziv prostitutke jedino gde će raditi isključivo za sebe, i neće postati rob u duhovnom i seksualnom smislu. Dela su obeležena još jednom notom gde su utkana razmatranja o ponižavajućem životu na dvoru, gde navodi sledeće: dvor je kazan u kom se kuva ljudsko dostojanstvo- u grob se sahranjuju mrtvi, a na dvoru se sahranjuju živi. U vezi sa tim su dela Dijalog o dvorovima (Dialogo de la Corte,1538), i komedija La Cortigiana (Dvorska posla) Upravo ovo je Aretinov način da obesmisli i izvrgne ruglu humanističke postulate, što dovodi do gorke spoznaje, ali on ne zatvara oči pred nasiljem koje dominira u društvu u čemu se i ogleda njegova vrednost. Suštinski, stvarnost svodi na borbu između polova i interesa, ali i izjednačava figuru dvorjanina sa figurom prostitutke. Aretinova antidvorska literatura predstavlja istinsku društvenu borbu i svlačenje haljine sa dvorskog života, koji je definisao kao krajnji vid društvene izopačenosti i središte oko koga se okuplja sve ono što predstavlja moralnu izopačenost. 

Cenzura i lista zabranjenih knjiga
Moralne cenzure su uporno, još od protivreformacije, udarile na njegove knjige pečat prokletstva. U pariskoj Nacionalnoj biblioteci Aretinove, zajedno sa Apolinerovim i Miseovim delima su u katalogu pod signaturom Enfer i njima se može pristupiti samo sa specijalnim odobrenjem  glavnog konzervatora.

Index_Librorum_Prohibitorum_1.jpg

Postoji veoma mali broj autografa upravo zbog toga. Kako bi se njegove knjige štampale pod tim uslovima, godinama je korišćen anagram Parentio Etiro, 1601. njegove komedije su objavljene pod imenom Luiđi Tansilo (komediograf) , kako bi se zavarala predostrožnost crkve. Njegov oštar i pakostan jezik bio je povod mnogim epigramima za koje se govorilo da su upisani na njegovom grobu: Ovde leži Aretino, gorak otrov semena ljudskog, koji je jezikom probadao žive i mrtve; o bogu nije rekao ništa zlo, izvinjavajući se: Ne poznajem ga.

Do 1870. bio je isključivan iz istorija književnosti, a tek ga je istoriograf Frančesko de Sanktis uneo u svoju veliku Istoriju italijanske književnosti, a nazvao je i celo poglavlje po njemu, uključivši ga u trijadu koja karakteriše to razdoblje italijanskog književnog, moralnog i društvenog života. 1) Ariosto: smirena i umetnička imaginacija koja samu sebe oseća čistom i lepom. 2) Makijaveli: zreo um koji otklanja iluzije imaginacije i uvodi u svetilište nauke 3) Aretino: ukazuje na moralno raspadanje, koje je bez kajanja zato što je bez savesti, stoga bezočno i cinično. 

Aretino u sadašnjem vremenu 

Mnogi elementi Aretinovog opusa mogu se okarakterisati nečim što će se kasnije tumačiti kao barok, a osim toga, dugujemo mu i svežinu koju je uneo u već okoštali sistem, svojom izvanrednom složenošću i raznostranošću, zbog čega i danas privlači pažnju mnogih književnih kritičara. Cenzura koja je vladala i vekovima nakon Aretinove smrti, nesumnjivo je uticala i na potonje generacije, a samim tim i na nas. Ma koliko nam bile dostupne informacije na svakom koraku, obrazovni sistemi i dalje se drže kanona koje su razne ideologije postavile, te koliko god bili emancipovani i napredni, i dalje smo obeleženi tom cenzurom i nosimo teret tradicionalne naslage morala civilizacije. Zaključak je da čitava epoha humanizma i renesanse nije nešto čemu se treba prilaziti stidljivo, jer ćemo na taj način, kao i mnogi naši prethodnici uslovljeni cenzurom, ostati lišeni važnih i sastavnih delova života prošlosti, koji su lažnim moralom okarakterisani kao amoralni. 

Autorka: Anđela Stanisavljević

Naslovna fotografija:  Aretinov portret (detalj), 1545, Ticijan

Related posts

Leave a Comment