Ovaj novosadski trio koji čine Arsenije Milinov (bas gitara), Ivan Toroman (bubnjevi) i Vladimir Pavlović (gitara) je nov na muzičkoj sceni. Novi su i nesvakidašnji. Sastala sam se sa Vladom na čaju sa namerom da ih bolje upoznam i predstavim ne-novosadskoj publici. Oni su se svojim nastupima već predstavili Novom Sadu i dočekani su sa velikim zadovoljstvom i uživanjem. Njihov zvuk je nov i osvežavajući. Kreativni su i ambiciozni, Vlada mi je u razgovoru poverio da im je želja da sviraju po celoj zemlji, ali da je pre toga plan da snime album, što bi, kako kaže, trebalo uskoro i da se desi.
Kako bi predstavio vaš bend?
U pitanju je instrumentalni trio, žanr koji sviramo je post-rok i progresiv rok sa različitim uticajima.
Kako ste nastali?
Bend je nastao kao produkt želje tri drugara iz Karlovačke gimnazije da stvaraju muziku koja je nalik onome što slušaju, a koja će opet biti zasnovana na njihovom ličnom ukusu i inspiraciji u stvarima koje ih okružuju svaki dan.
Kako ste izabrali ime, šta ono znači, koliko je ono bitno za bend?
Postoji mnogo neistinitih priča o imenima bendova koje se smišljaju da bi bile atraktivne.Kod nas je postojala jedino želja da to bude nešto unikatno i zbog toga smo izabrali transkripciju koja je drugačija. Fraktal kao i geometrijski pojam može da pruži dobar vižuelni identitet benda. On nam se svideo kao koncept, njime smo okruženi, svako drvo pored kog prođeš je fraktal i u neku ruku mi želimo da naša muzika nosi nešto što je svakodnevno, što nas okružuje, što je na kraju krajeva deo naših života.
Kako vidiš ono što stvarate, šta bi želeo da vaša muzika bude?
Ona je sada neka imaginarna celina koja postoji samo na živim svirkama, a ono što želim je da ostavi trag, da bude nešto što će svako moći da sluša kod kuće jednog dana.
Da li je u pitanju spontana inspiracija i odakle ona dolazi, kako izgleda vaš stvaralački proces?
To izgleda kao neko nabacivanje ideja. Kompleksno je pitanje odakle dolazi inspiracija, pogotovo kada je apstraktni izraz u pitanju. Nemam odgovor na to pitanje, niti želim da ga imam, samo znam gde se to završava i šta je cilj toga, a to je da ostavi trag.
Šta su poteškoće ili izazovi na koje ste naišli, šta ste otkrili da je deo ovog posla a da niste mogli da predvidite kada ste počeli ovim da se bavite?
Postoje neke dve vrtste poteškoća. Prve su one koje se tiču stvaranja, neke rupe u koje upadaš, ideje koje želiš da završiš, a ne možeš, i sa time se susreće svako ko se bavi bilo kojim vidom stvaranja.
-Kako se nosiš sa time?
Ja sam lično inertan. Nekada sve lako teče, nekad mora da prođe mnogo vremena i da dođe nova inspiracija kako bi stara ideja bila kompletirana.
-Da se vratimo na drugu grupu problema…
Da, to su stvari tehničke prirode. Treba da imaš ljude oko sebe kad sviraš koji nisu samo na bini. Kolegijalnost je jako bitna. Možeš i da stvoriš pesmu, ali treba je i snimiti i rešavati te realne probleme koji se toga tiču. Ali to se rešava trudom i dobrom strategijom. Na nastupima nam se dešavalo da se pokvari neki deo opreme, ali se to prevazilazi vremenom. Utešno je razmišljati da se i svetski poznatim bednovima dešavaju takve stvari.
Kako je prošao vaš prvi nastup?
Prvi nastup je bio u fabrici ploča u klubu Soulpeddler (L.M. u Novom Sadu). Iskustvo je bilo jako intimno i emotivno. Ja to pamtim kao neko ulje na platnu veoma intezivnih boja. Slično kao prvi dan u školi, ne sećam se ničeg konkretnog, ali se sećam osećaja.
Koje je najbolje mesto na kom ste svirali do sad?
CK13 (L.M. u Novom Sadu) je odlično mesto za sviranje, odlični su uslovi tamo. Tamo nam je bilo najveće uživanje.
Kad smo kod nastupa tu je naravno i publika, kako izgleda vaša publika, kako je ti vidiš, ko vas sluša?
Ne znam, ja ih ne vidim, sve vreme gledam u instrument (smeh). Šalim se. Rekao bi da ne postoji prototip slušaoca koji je nama poželjan ili nepoželjan. Meni je odličan primer moj otac koji je kafanski čovek, a koji je uživao na našoj svirci. Voleo bih jako da nas publika tako vidi. Ne postoji ta podela na one koji treba nešto da slušaju i na one koji “nisu dovoljno kul” za tako nešto.
Koliko misliš da je potrebno da se bend menja da bi trajao? Da li je promena jedina konstanta ili treba furati jedan stil i “ostati veran” žanru?
Promena jeste jedina konstanta u svetu, pa i u muzici. Menjamo se, naše želje su drugačije i to je prirodno. Ja lično mnogo više cenim bendove koji su sebi dopustili da se promene. Najveća je blokada kada čovek sebi ne dopušta da se promeni. Kada to sebi dopustimo mogu da se dese jako dobre stvari.
Šta je danas po tvom mišljenju “klasično”? Šta je ono što svaki bend treba da ima da bi bio primećen, da bi bio originalan?
Jao, da imam formulu uspeha primenio bih je. Za mene je bitna iskrena energija i dobro uvežban nastup i to je sasvim dovoljno. Bend je bend ukoliko ima ljude, umeće, inspiraciju i energiju koja se odašilje sa podijuma.
Kako vidiš položaj instrumentalne muzike u odnosu na vokalnu? Koliko je ona u nezavidnoj poziciji?
Mislim da nikada instrumentalna muzika kao takva neće biti prvi izbor nekog prosečnog slušaoca, radije će čuti neki pop hit sa nekim refrenom. Tako da u tom smislu jeste u nezavidnoj poziciji. Ali ne volim da na to stavljam akcenat. Mi smo se na to opredelili i gledamo da budemo što bolji u tome. Ne mislim da je instrumentalna muzika ni po čemu inferiorna, ali nema jasan put za postizanje komercijalnog uspeha. Ali mislim da su se slušaoci sa dobrim uhom zadovoljili lošom muzikom i tekstovima. Ja sam počeo da slušam instrumentalnu muziku kada sam se zamorio od loših tekstova.
Da li misliš da scena definiše muziku ili je obratno?
(smeh) Šta smo mi kokoška ili jaje? Teško je to pitanje. U svakom slučaju je bitno da postoji različita ponuda koja može da privuče slušaoce različitih ukusa. A to se nama dešavalo.
Kako se tebi čini novosadska scena? Kako vidiš Frakhtal u tom mozaiku?
Lepo je kretati se u tom “mozaiku” ljudi koji stvaraju, i to je osnovno. Ne znam da li postoji scena kao homogena celina. Sada mi to izgleda kao grupa ljudi koji stvaraju. Pitanje je da li je scena ljudi koji sviraju ili ljudi koji dolaze da ih slušaju. Scena svakako postoji i postoji kao opcija za slušaoca koji želi da odmori od mejnstrima.
Na početku ste i imate svoje uzore, ali postoji li želja da redefinišete ovaj žanr?
Slušali smo dosta post-roka pre nego što smo počeli da stvaramo. I ono što je prestalo da nam se dopada je generičnost, previše ambijentalnog zvuka i kompozicije koje su linearne i predvidive. I u nekom momentu smo odlučili da napravimo bend koji će stvarati muziku sa ambijentalnim karakterom, ali koji će biti progresivan, imaće neki nepravilan ritam, neke elemente koji će razbiti tu linearnost. Kao mešavina progresiva i post-roka. To je jedna prirodna fuzija.
Za kraj, kako privući nekog inertnog slušaoca, koji od džungle ne može da dopre do “alternative”?
Mislim da je to veoma težak problem za marketing, i da ne postoji formula. Treba biti intrigantan. Možda je naše ime dovoljno intrigantno da privuče nekog.
I šta poručuješ onima koji vas prate?
Mogu da im obećam da će imati priliku da nas slušaju ne samo na svirkama, i da ćemo objaviti materijal koji će moći da slušaju gde god i kad god.
Na samom kraju razgovora dolazimo do zaključka da u svemu treba biti uporan. “Čemu god da pristupaš treba to da radiš predano”, kaže Vlada. Put bendova danas je neizvestan ali se čini se da se u poslednje vreme mladi sve više ohrabruju da rade ono što žele, uprkos onome što im se govori. Ovi momci žele da se probiju jer žele da nam ponude nešto novo, nešto se njima sviđa, što im je “gotivno”, a taj iskreni motiv se čuje u njihovoj muzici. Stiče se utisak da je samo stvaranje muzike lakša i izvesnija stvar od toga da li će je neko slušati. Možda će se to promeniti tek nakon što se i mi kao slušaoci ohrabrimo da istražujemo fraktale koji nas okružuju.
Autorka: Lena Malešev
Foto: Goran Stepančev (Liman Crew)