SEKCIJA
I
Usednem na konja i dođem u sresku kancelariju.
Zastanem pisara Iliju, s dva-tri seljaka. On nešto pisaše. Seljaci sedeše na dugoj klupi kraj zida.
To je bio najinteligentniji srpski činovnik koga sam ikad video, pa ipak, pored četvoro dece i trideset i pet godina, beše on samo sreski pi-sar. Njegovu pamet poštovao je i cenio svaki starešina; štaviše, svaki je i javno i tajno za njega dobru govorio, jer Ilija beše čovek koji nigda nije na paradu izvodio svoju pamet, te, dakle, za njegovu okolinu ne beše opasnosti da će je preteći u karijeri. Ne beše on zaostao ni zbog borbe oko sto talira, ili, kao što se to zove, sanćim „političke borbe“, ni zbog toga što nije bilo prazna mesta na koja bi ga valjalo podići, ni što u budžetu ne beše sume, niti što bi, naposletku, ma ko od starijih imao što protiv njega. On beše sam protiv sebe. Zlo je to biti pametan. Sam kapetan mu reče jednom: „Eto, Milan dobi klasu pre tebe — ta on se i džapao, već mi je ovde izišao — a ti si, hvala bogu, pametan čovek.“ I Iliji se samom činilo da se mpraju pre njega zadovoljiti sićušni duhovi koji se smatraju za gonjene, preskočene, zanemarene. Starešine, koje su ga obilazile, znale su da se on neće nikad naljutiti, i to je bilo dosta.
Da! A ima ih, to će svi znati, smetenjaka od štice do puta u Minhen i Hajdelberg i natrag. Oni samo nauče malo kakog jezika, s nepostižnim talentom vežu kravate i nađu dobre krojače. Tako su čisti, tako uljuđeni, tako umeju da aranžuju kadril i da se učtivo smeše, i pred njima se smeši cvetni put daleke karijere, da ga, hoćeš-nećeš, moraš ljubazno presretati i po volji mu činiti. Oni starešini donesu akt, nume- risan, registrovan, sajužen, lako se podboče na zelen sto i referuju: „Sasvim se sudara sa smislom postojećih zakona.“ Starešina bulji oči i namiče naočare — ne ide mu nikako u glavu; ali čim baci oči na divno vezanu kravatu i na zaponke s dugmetima kao konjske ploče, odmah isplazi vrh jezika i potpisuje. Ta taj čovek, koji mu tako odrešito „referuje“, igrao je sinoć s ćerkom savetnika, član je komisije za štampanje poštanskih maraka, ima zapisnicu od juhta i sa samim predsednikom igra preferansa na pet para poen.
Siromah Ilija! Tako mu i treba! A što nosi kaput od prepravljenog šinjera i s pijace šaraia ia lrstu? To kvari ugled činovnički, zatvara pristup onima koji vedre i oblače i čini te čovek dobiva triput veće brkove nego što mu je plata.
Tako sam ja mislio čekajući da on svrši posao. Voleo sam ga uvek gledati na poslu — uvek eam se nečim naučio. Odsudno, čisto poimanje svega što je radio, ulevalo mi je i respekt i sažaljenje.
On posu peskom, pa pročita seljacima ono što je pisao. Beše to kratko saslušanje zašto nisu doveli decu na kalamljenje boginja, i rešenje kojim se kazne s po deset dinara.
Seljaci se izbečiše. Stadoše učtivo grditi zakon i vlast, i sve do boga. Ilija im na sve odgovori: imaju li novaca pri Sebi da plate? — Oni odgovaraju da nemaju. — „Šta određuješ za prodaju?“ — „Vola.“ — On pribeleži. „Dobro, hajd’ sad idite!“ — Ali oni ne hteše izići, ponavljajući neprestano kako su oni bili na gra- nici, kako im Turčin nije činio ono što sad vlast čini itd., itd. Ilija kucnu u zvonce i, navlačeći drugi kaput, reče panduru: „Izvedi ove ljude napolje!“
Zaboga, g. Ilija, što im ne objasnite stvar opšte potrebe i državnog života? Vidite, njima je nepravo. Budući s nerazumevanjem zajedničke koristi … — tako ja sa zebnjom htedoh mu učiniti neku pametnu primedbu.
Nije to tako lasno — reče Ilija, blago se namrgodivši, — Razumevanje mora biti istinito, pa je korisno. Objašnjavajući mu ono što on ne može ili neće da razume, samo ga kvarim, a sebi ubijam ugled. On mora ili razumeti ili verovati, ili voleti ili respektovati.
Znam, ali stvar je jasna!
Pa baš zato.
Hoćemo li? — rekoh ja videvši da on zakopča do grla svoj plavim barhetom postavljen kaput.
Pojahasmo konje.
Uz put smo mahom ćutali. Moj saputnik beše zamišljen, činilo mi se, jače nego obično. Beše i meni nešto teško, ne znajući zašto. Konji su pod nama topotali onim sitnim monotonim kasom, za nama je glasno zevao pandur, pred nas su čas po izletali glupi pupavci s njihovom kao bajagi pesmom. Svuda na pogled oko nas bila je jako pro- ređena cerova šuma. Nebo beše pokriveno veoma tankim magličastim oblačkom, koji je ipak propuštao, kao kroz često rešeto, ohladnelu sunčevu svetlost. Tako mi dođe da tamo iza oblaka, kao iza zavese na pozornici, stoji spremna nekaka tragedija, i htedoh to kazati i g. Iliji, ali ućutah, znajući da on slabo mari za sentimentalne razgovore. U taj par lupi nešto o zemlju; mi se osvrtosmo i ugledasmo nogu pandureva konja na jednoj knjizi. G. Ilija se prihvati za bisage, pa malo osorljivo reče panduru, koji već beše skočio s konja i knjigu mu dodavaše: ,,A što ti, brajko, ne paziš kako to mećeš?“ Pa, kao da sam mu ja kriv, ljutito se meni okrete: „Još i nije moja knjiga; a da sam je izgubio?“ Ja bacih pogled na knjigu i pročitah „Traite“
Znate francuski? — upitah ga.
Čitam — reče on, — to jest, ne čitam , .. kako da vam kažem? .. . Razumem smisao, ali ne umem izgovarati.
Kako? Pa to je bar lako. Ko vas je učio?
Sam.
Pa što niste učili i izgovor?
-— Što će mi? Nikad mi, izvesno, neće zatrebati. Ja nikad nisam čuo ni kad ko drugi govori francuski.
Gle, molim te! Pa vi ste živeli u Beogradu?
Šest godina. Pa ipak nisam nikad čuo da ko govori.
— Naravno — mislio sam se ja — hoćeš ti da ideš u kaputu od prekrojenog šinjera!
On se opet zamisli.
Opet i mene pritište neka čama. Pandur savesno i dalje zeva, pupavci poskakuju, šumi kraja nema, a na nebu ista zavesa.
Da bih se što razgalio, upitah ga kaka je sekcija zbog koje idemo.
On mi ukratko i zamišljeno ispriča: da je pre dve godine neki Stanoje udario nekog Vidaka nožem u prsi; da je ovaj posle toga na nekoliko vremena umro; da je tadašnji lekar pravio sekciju, našao da je nož ušao u prsi između trećeg i četvrtog rebra desno, spreda, i dao mišljenje da je smrt došla od uboda nožem, ali kasacija ne uvaži protokol sekcije stoga što je na protokolu potpisan sreski praktikant, a po zakonu mora biti ukazni činovnik, i da sada ja treba ponovo da iskopam Vidaka i da vidim je li baš od te rane umro.
Sumnjao sam, naravno, da neću ništa moći videti sada, posle dve godine dana. Kažem to i g. Iliji.
On sleže ramenima: „Šta ćemo? Kriva je policijska vlast što nije uradila prvu sekciju po zakonu; kriva je sudska vlast što bar, kad je videla da je protokol neuredan, nije naredila odmah drugu eekciju. Take stvari — govoraše — najgore ubijaju autoritet vlasti.“
Meni je — reče — tako nekako kao da ćete mene samog ponovo kopati.
Poznajete li ubicu?
Poznajem: jedan propalica koji je pre četiri godine pušten sa desetogodišnje robije na koju je osuđen zbog opasne krađe!
A ubijeni?
Ilija se malo namrgodi. Okrete se meni i kao da se ili ne mogaše nekako da namesti na sedlu ili da otpočne razgovor.
Vidite — reče naposletku — taj Vidak to je s celom njegovom kućom bio neki osobenjak. Videćete, kad ga Iskopate, kaka je to ljudina bila. Sin mu je jako nalik na njega, i naravi je pljunuti otac. Vi ćete ga videti.
A šta mu je sin?
Ilija se još jače namrgodi i još zabrinutiji dođe:
Seljak kao i drugi, ali je tako isto jako čudnovat čovek. Uvek nosi pištolj za pasom. Nisam nikad čuo da laže. Uvek je nešto tmor. U selu ima glas, razume se, sasvim neosnovan, da je Vidak nezakonit sin Karađorđev. To čini te je i Vidak, pa sada i sin mu Živan, u nekom misterioznom glasu. Čućeš, na primer, da kažu: „pa- metan kao Živan“, iako ni njega, ni oca mu nikad ne uzeše za kmeta; ili „ubojica kao Živan“, iako se nikad ni s kim nije pobio. Jedanput, kad sam sam za pokojnog Vidaka pitao kakav je, reče mi jedan seljak: ,,On je, gospodine, kao jedan telegrav!“ — ,,Kako to?“ — ,,E, de sad, tako!“ — Iliji se čudnovato promeni lice.
— Vi se čudite što vam toliko pričam, a znate li: i toga Živana — reče — kad god vidim, tako mi je kao da vidim sudbinu!
Ja se čisto trgoh. Ta Ilija nije seljak, on se uvek jasno izražava.
— Kako to: kao sudbinu?
— Ne znam ni ja. Tako …
— Čiju sudbinu?
— Moju … njegovu … svačiju … Ne znam ni ja.
Posle nekoliko minuta on se opet promeškolji na sedlu:
— Vidite, ja se bojim još nečega!
— Čega?
— Bojim se da Živan ne dadne ponovo iskopavati oca, i ja onda ne znam šta bih radio. Morao bih sam kopati. Nijedan me seljak ne bi poslušao.
— A zar je on tako neposlušan vlasti?
— Bože sahrani! Ali kad vlast ne zna šta radi, a čovek je prost . .. Vi znate šta oni misle o mrtvima.
— Neće, valjda — rekoh ja, a samoga me prođe laka jeza.
Počesmo se spuštati lakom nizbrdicom. Šuma se svrši, i pred nama u dolji ležaše selo.
— Eto nas! — reče Ilija.
Bilo je tri sahata po podne kad stadosmo pred sudnicu.
II
Dotrča neki Stanojica Kušaković, usplahiren i poplašen:
— Ne daj me, gospodine, hoće da me ubije Živan!
— Kako, hoće da te ubije? Zašto da te ubije?
— Ne znam ni ja! Hoće tako, na pravdi boga! Kako je on bio usplahiren, to ga Ilija i ne pita dalje šta se zbilo, već ga zapita:
— A gde je Živan?
Evo ga pred mehanom.
Strčimo odmah mehani. Zastanemo njih nekoliko seljaka, ali Živana ne beše. Upitamo ih šta je to bilo.
Ama Živan s malim što ne ubi Stanojicu! — reče Milić komandir.
Ama kako? Zašto?
E, de sad!… Došao, evo, ovaj brat ovde iz Srčanice, pa će upitati Živana kako mu je ime. Živan kaže: „Živan.“ Onda ovaj ovde reče: „Da si pošten, ama, ne primi za zlo, ružno ti ime!“ (Znaš, malo se napio: vidiš ga.) Dok Stanojica, valjda da se umili Živanu, poče pričati kako to na ime ne vredi mnogo polagati kao konju na boju. Veli: „Eto, baš sav svet kaže da alat ne valja, a ja imam jednog konja alata, vredi sto mincaća.“ Dok Živan, ni pet ni šest, nego htede da ubije Stanojicu.
Ama kako? Čime? Šta je radio? Govorite jedanput! — reče Ilija.
Seljaci stadoše da se zgledaju. Češu se iza ušiju. Niko ne ume da kaže kako!
Ćute, misle se.
E, pa tako, de! — reče Milić.
Kako, de?
Tako, more, znaš, ispreči se, pa, bolan, da si ga video, kao jedan ris.
Pa šta je onda radio? — pitaše opet, nestrpljiv, Ilija.
„Šta je radio?“ Hteo da ga ubije, eto šta je radio!
Čime?
Čime? Pištoljem! Zar ne znaš da on uvek nosi pištolj za pasom?
Pa je li vadio pištolj?
Vadio? Da ga je izvadio, ne bi Stanojica ni nogom zakopao!
Pa kako je onda hteo da ga ubije? Je li govorio štogod?
Bože moj, gospodine, smešan si i ti, ne primi za zlo! Pa zar se to ne vidi kad ko hoće da ubije koga? Nije, istina, govorio ništa, ama zar ti ne znaš Živana?
Znam, znam — reče Ilija, sasvim obavešten. — Hajd’, ti, da nam skineš čizme.
Uđosmo s pandurom u sobu. Skidosmo obojica čizme.
Davno i davno beše pandur izišao s čizmama napolje iz sobe, a Ilija još ležaše zavaljen na minderluku, s ispruženom nogom i još ispruženijim očima. Ja ćutah i posmatrah ga; mišljah o njemu, o putu, o Živanu, o razgovoru sa seljacima. Ćutanje mi naposletku dosadi:
Šta ste se zamislili, g. Ilija?
On se trže. Podavi jednu nogu poda se, namesti se na krevetu, pa se značajno okrete meni:
Videste li vi? Čuste li šta govore?
Čuh, ali ne razumeh ni bele! — rekoh ja.
Ne razumeste? Zar vi ne videste šta su oni sve pročitali u oku Živanovu?
Ja se malo postiđen, okuražih:
Ta da! — rekoh ja — vidim, znam! Vi, valjda, mislite to što, valjda, on, onaj… onako … znate… da … dakako!
Dakako! Dakako! — ponovi značajno Ilija, kao da sam ozbiljno nešto razumljivo kazao — dakako! Vidite kako i instinkt zna da pročita instinkt! Dakako!
Onda iziđe u papučama na doksat. Naredi večeru mehandžiji, a kmetu sve što treba za sutra za sekciju. Uživao sam slušajući taj odsudan ton i sistematski raspored posla i spreme oko njega.
Da, i jedno uže, da se podmetne ispod sanduka, da ga lakše izvučemo! — viknu naposletku, vraćajući se meni u sobu. Onda zbaci papuče, prući se na krevet i turi ruku na oči. Dugo je ćutao i nešto mislio. Onda najedanput skoči, stade nasred sobe i okrete se meni:
Ama znate li vi da bih dao bog zna šta da ne moram ovaj posao raditi? Kako ja mogu sutra izići pred ljude? Kako im zapovediti da gaponovo kopaju? Šta da im odgovorim kad me upitaju: zašto se to čini? Lagati ih ne mogu. Da priznam da je vlast neuputno radila? Ja vlast, pa da priznam da sam sam ludo i benasto radio! Pa šta je s mojim auktoritetom?! Ili zar da kažem da su oni pre mene radili neuputno? A ko mi jamči da onaj koji dođe posle mene neće kazati da sam i ja radio neuputno? Neuputno! … ludo!… sumanuto!… zgranuto!… benasto!.. . Pi! Sramota! Sramota! Kažem vam, živoga mi boga, voleo bih da mene samoga sečete nego njega!
Ilija se beše promenio.
Ta mahnite se, boga vam, g. Ilija! — htedoh ga ja tešiti. — Kazaćemo im da se zakon promenio, pa eto ti!
Da! Ali će on onda misliti da se zakon svaki dan menja, da i ne računam što bih ga slagao.
Ama, pa dobro, pa šta vi hoćete? Zašto se, opet, toliko kidate? Kao da ćemo seći živa čoveka!
Gospodine! — reče on, prvi put otkako ga znam, s patosom, a jabučice mu poli cirkumskriptno rumenilo i oči zasuziše. — Gospodine! Zar vlast, zar ja da jedan posao, ma kakav, radim dvaput stoga što sam ga prvi put pogrešno uradio? A kakav posao još? Znate li vi — to jest, znate, znam da znate — čime kazni zakon onoga ko nagrđuje mrca? I mi ga sad nagrđujemo, mi ili oni pre nas što su ga, kao bajagi, sekcovali. Jedan od ova dva posla je nagrđivanje (Shandung), jer je jedan nepotreban, neupotrebljiv. Ko odgovara za to? Niko! Vlast! A, drugo… Šta radimo mi? Pretresamo kosti. Lako je vama: vi ste čovek obrazovan, učili ste tolike nauke, naročito prirodne nauke, bili ste u Beču, u Parizu — i sve to! Ali evo ja, ja — čujete li? — ja, Ilija pisar, ne bih dao darnuti kostiju svoga oca pa ma to bilo baš u najčistijoj nameri zadovoljenja pravde i pravice, ne bih dao ni motikom zakopati onde. Ja… ja bih udario, osakatio, nagrdio, ubio!… Ja bih otišao u hajduke!
Boginja pravde beše odrešila mahramu i viraše na oči Iline.
― Ama, znate li vi da narod veruje da prokletstvo čeka onog ko oskrnavi, na ma koji način, pokojnika ili njegov grob? Je l’ znate za to? A vi i ja? Na šta se mi spremamo?! Ta, na oba se spremamo! Mislite da će neko od njih hteti da kopa? Pa, da na njega padne kletva? Dakako, pa neće se grob valjda sam od sebe kopati? A mrtvoga dirati vam je gore no na samu crkvu udariti!
― Pa, ako je narod, nije nerazuman ni glup! Objasnićemo stvar…
―Ama, čuste li vi mene? Ja vam već rekoh da narod mora ili razumeti ili verovati i da ima stvari koje neće, ili ne može razumeti! E , jeste vi smešan neki čovek! Doktor! Vi ste od onih što su za detinjstva, istina, zasigurno čuvali i svinje, al’ su svoje studije dovršili u Parizu, pa ipak misle da znaju narod. Hajd’ recite vi meni sada, možete li vi zamisliti kako laik misli o kakoj bolesti, mada ste i vi sami do svoje dvadesete godine bili laik?
Ni ne stigoh usta otvoriti, on nastavi dalje: ―Isto tako, u stvari koje voli ili respektuje, narod ne treba dirati! A što se zakona tiče…stameniji je narod sa svojim verovanjima no zakon, zakon se brže izmeni… No, čim pomenu zakon, on se trže, malo se primiri, te zaboravi na mene i krene ko sam sa sobom razgovarati: ― Ali, ja na to sve imam zaboraviti, i svoju dužnost izvršiti. Jer, šta će narod sam, bez zakona, bez autoriteta, ko da ga vodi? A kome da veruje ubuduće , ako priznamo da je vlast ludo postupila? Ne, ja to ne mogu dopustiti…naređenje se izvršiti mora!
Kad Ilija ućuta, reći će doktor vrlo zamišljeno:
Ama ne znam da li će oni sutra imati mleka za doručak i da li im je kava dobra.
III
Dok je Ilija nemirno i doktor mirno spavao, hajdemote časom Živanovoj kući!
Kad Živan dođe to veče kući, rekoše mu da je đed već legao i da neće da večera.
Živan je ipak znao da treba da ga obiđe, ako ne za šta drugo a ono da se s đedom moli bogu pre spavanja,
Kad uđe u sobicu, đed je gledao, namrgođen, na drugu stranu i odgovarao je usiljeno ravnodušno na sve što ga je Živan pitao.
Posle Molitve Živan je sanćim večerao, posle je legao. Dugo nije zaspao, misleći o svemu šta se danas sprema i šta će sutra biti, a naročito o đedovu ćutanju, Ogledao je od svake strane da ga protumači, ali nikako mu ne pođe za rukom. Dugo se prevrtao i na silu boga žmureo, i tek nosle ponoći skoči uplašeno iz postelje, dohvati svoj pištolj ispod glave i srdito i prestravljeno gledaše neko vreme kroz otvorei prozor u mračnu, tihu noć.
Setio se što je đed srdit!
Sutradan poranio je Živan da obiđe prvo đeda i da krišom prelije oca. Đeda nađe u rasvitak, budna, sedi pod dudom. Kao neki krivac, on mu priđe s pognutom glavom i sramežljivo nazva mu dobro jutro. Na veliko svoje čudo, vide on da je đed sasvim dobro raspoložen, otpozdravi ga, reče mu da donese rakije i posadi ga ukraj sebe.
Da čuješ, dijete — reče đed — dobro biti neće. Ružno sam zdravo nešto sanjao!
Živanu se učini da mu je, juče izbrijana, brada za čitav prst izrasla i da mu se sve podiže i da izgleda kao jež, i polako gutajući progovori:
Šta to?
Da bog na dobro okrene! — reče đed.
Obojica ćute. Živanu je strašno. Već teče krv.
Ama sanjam ja — počeće uneke đed — sanjam: ko mi slavimo, pa užegli sveću, veliku, debelu, kao Jovica iz Crepaje. Okupio se silan svet, pa što su naši, ama što je gospode… Svi sede za stolom, a na njemu čudo kakih đakonija, al niko ne hte jesti i svima glave bejahu pognute…Ja to sve gledam ko sa strane, ne mogadoh usta otvoriti, niti što reći, kao da mi neka sila ne dade… a ne beše mi pravo! I onda se setim -može biti da se mole! Al kako to pomislih, tako pop ustade i iziđe bez reči iz naše kuće, a ostali svi jednako gledaše u pod. Šta će ovo biti-pomislih tad. Niko ni da mrdne! A ti, drago dijete, seđaše u čelo stola i gledaše samo pravo. A spram tebe! Gospodin jedan, ozbiljan beše… ni on od tebe da svrne pogled ne htede, a ni ti od njega. I sve nešto vrćaše glavom on levo-desno…U taj par puče nešto i svi poskakaše! Kad, videh ja na zidu da nekaka je se pukotina stvorila što je pre toga ne beše, a baš niže ikone našeg Svetog Nikole. Od te pukotine poče se brzo ko nesreća širiti jedna duboka brazda sve do kraja zida i prestade tek kod slike mojega Vidaka mrtvog!
Tu se đed zaustavi, stisnu zube, a u sebi moljaše rođeno srce da ne prepukne, i uz tešku muku zaustavi suze. On ne gledaše u unuka kome je krv uveliko u glavu udarila, a oči sijale nekom strašnom svetlošću. Kad je se malo pribrao, nastavi on dalje san pripovedati: ―I niko se ―veli ―ni tad ne micaše, samo se ti brzo i u ko u kakom velikom strahu prekrsti triput i brazda se prestade širiti. Šta je dalje bilo, mučno mi je preko jezika prevaliti…al se sećam da ti sede, a ugasi se slavska sveća! Al’ u tvojoj ruci stvori se žigica, te je ti prinese sveći, kad neko žensko čeljade odnekud zakuka! Ja te pogledah, i imadoh šta i videti: u ruci slavska sveća, a krv ti niz ruku teče! Nastade graja, počeše ljudi ustajati i odlaziti, ono čeljade jednako kukaše u daljini, a ti sede opet i opet pravo gledaše ispred sebe u onog istog. Pre nego me je petao probudio imao sam još što videti: više tebe stajaše nekaka senka, ne znadoh što je ono…nit’ je senka, nit’ je čovek… oči mu crvene, samo se to moglo iz onoga mraka videti…I samo odjedared priđe, i tebi preko ramena duhnu u onu sveću, ona se ugasi i nestade svega! Da Bog na dobro okrene, sinko moj!
Videvši koliko je se đed uznemirio, a misleći o onom što će danas biti, Živan se sam pribraše i uteši ga da to sve beše samo san, da će još mnoge slave oni zajedno u veselju slaviti i da je đed zacelo loše spavao, a nije sinoć ni večerao, te bi mu svak’ rekao da hoće čoveka na prazan želudac svakojaki ružni snovi proganjati. Kad mu se učini da ga je bar malo utešio i umirio, on se od njega rastade jer ko bajagi moraše nešto do mehane, zvao ga hitno Marko kazandžija nekim poslom. Iako se pred njim držao hladno, crna slutnja iz đedovog sna se nadvi i nad njim, ko onaj oblak nad mojim saputnikom… Uputivši se brzo ka očevom grobu, razne je misli u glavi prosejavao bez utehe za sebe, te na kraju odluči da se tu nema šta ni misliti, jasno je da njegovog oca mrtvog niko dirati neće dok je njega, Živana, živog!
IV
Ni sam ne znajući kad je stigao, ko ga je sve usput sreo i koliko dugo već stajaše na očevom grobu i nemo piljiše u drago ime na spomeniku, Živan se odjednom trže čuvši ujednačen topot konja u daljini. Više nije bio sam, polako se približavahu figure: kmetova, Ilijina, onoga pandura i moja. Iza nas iđaše pognute glave trojica najsiromašnijih momaka iz sela koje je kmet sa sobom poveo na nemilu dužnost. Glas o našoj sekciji pronese se po selu još dan ranije, te na groblje uskoro nagrnu još mnogo prostog sveta…
Najbolji srpski činovnik je te noći spavao gore no ikada, ali je njegova dužnost odnela prevagu u njegovom srcu i njegovoj glavi, te je na oko delovao spokojniji no pre. Kad siđosmo s konja, on čvrsto stupi nogom na tle, i sigurnim korakom krenu ka Živanu. Mene je moj instinkt koji je on, Ilija, juče toliko hvalio naterao da držim korak sa njim, u stopu da ga pratim i ne ispuštam iz vida ni na sekund, jer sam imao predosećanje da onaj oblak još nije prošao i da se oluja tek sprema. Činilo mi se da je i Ilija sve to isto osećao, samo se po njegovom držanju više ništa nije dalo zaključiti. Kada smo stigli do samog groba, Ilija tvrdim glasom ovako reče kmetu:
― To je taj grob, recite im da mogu otpočeti sa kopanjem. I neka se spremi uže.― dodade suvo.
―Stoj! ―reče Živan glasom od kojeg bi se krv i svecu zaledila. ―Ako ste se namerili mojeg mrtvog oca kopati- e, tad znajte, to danas biti neće!
― Ja nisam došao ovde tvog oca ili tebe vređati, već dođoh da vam obojici pomognem, da bude pravda, i naposletku nisam ja ovde zato što ja to hoću, već zato što me vlast šalje! ― odgovori mu Ilija.
―Gospodine, ―otpoče Živan učtivo ―ako je tako kako kažete, ako ste došli nama u pomoć, onda ćete najbolje pomoći ne samo mojemu ocu i meni, već i sebi, ako se ostavite ovog nečasnog posla! Veliki je greh dirati mrtvog čoveka, bojite li se boga makar?
―Nema bog ovde posla danas, i nisam ja ovde protiv boga. Nego, jel ti hoćeš pravdu za svojega oca ili nećeš? Ako hoćeš, pusti nas da u miru obavimo ono za šta smo jedino i došli!
U taj par priđe i grupa pridošlog naroda, dvadesetak seljaka tu bejaše sigurno, i svi se sjatiše oko groba. Nastade žamor i komešanje, al najzad i tišina. Svi su u strahu i ćuteći čekali. Meni se grlo steglo još spočetka njihovog razgovora, ali sve se nadah da će se ipak dobro svršiti cela stvar…
―Gospodine, ―nastavi Živan, a već mu brada igraše―pravdu sam za svojega oca jedanput već tražio od vlasti, i šta sam dobio? Gde je ubica sada? I to vam nije dovoljno, već hoćete grob da skrnavite, a pokojnika da nagrđujete!
Stadoše se seljaci komešati, i na ove Živanove reči svi ko jedan klimahu glavama. Ja i dalje osećah da bi nešto valjalo reći i pomoći Iliji nekako, ali ništa mi na um ne pade. Sada već skoro sasvim izgubivši strpljenje, on se okrenu kmetu i reče: ―Naredite kopanje, već je davno prošlo deset sahata!
Zatim se obojica okretoše ka mestu gde ranije stajaše ona tri mladića, ali njih ne beše nigde!
― Gde su ona trojica?! Jel pobegoše? ― upita Ilija kmeta u neverici.
― Pobegoše! ― odgovori ovaj. ― Hajd’ vi, kad ste već došli, hoće li ko od vas pomoći u vršenju naredbe vlasti i dovođenju pravde pokojnom Vidaku?―upitaše kmet okupljene seljake, a oni svi do jednog ćutaše. Nikome od njih ne bejaše pravo mrtva čoveka dirati, i to smo sva trojica dobro znali još kad krenusmo na ovaj zadatak.
―U redu! Nek bude tako, onda! Evo, ja ću sam kopati!- reče Ilija, te skinu sa sebe onaj svoj kaput od prekrojenog šinjera i dohvati se ašova. Na to, Živan skoči, u licu već potpuno beo, samo mu krvave oči sijaše ludo: ― Poslednji put vam kažem, ne- kažem, molim vas-ostavite mog mrtvog oca na miru! Dok je mene živoga, niko ovaj grob dirati neće! Ostavite se tog greha, inače će danas neko još stradati, dajem vam svoju časnu reč, jer ja čašću i branim svog najmilijeg!
Mene prosto strah okuraži, te ugrabih Iliju za mišicu i ovako mu rekoh: ―Gospodine Ilija, hvala bogu pametan ste čovek, pustite vraga i tu vašu službu i dužnost! Hoćete da izginemo svi danas?―No, on me grubo odgurnu od sebe i okrete se još jedared Živanu: ―Sa tobom se ne vredi više razgovarati, ti nećeš da razumeš, a ja sam svoje sve već rekao! I ako pretiš meni, pretiš i vlasti, to znaj!
―Ako vi nemate respekta prema mom mrtvom ocu, ama nemam ni ja prema vašoj vlasti!―zaključi najzad Živan, a oči mu jednako sevaše.
― Uhapsite ovoga čoveka, ne da mi posao svršiti! ― zapovedi panduru. A ja svoju dužnost izvršiti moram!
To bejahu poslednje reči sreskog pisara. Kad je Živan stigao pištolj potegnuti, to niko ne zna. Tek puče odjednom, ko srce udovice, i nesrećni Ilija samo pade na grobljansku zemlju, glavom pored onoga ašova. Najpre se svi ukočiše, zanemeše od užasa, no kmet i pandur se prvi snađoše te svezaše Živana koji je se nije ni mislio opirati. Meni se činjaše da se još čitav sahat pomerio nisam. Predosećanje i sudbina, oblak i oluja!― Nema bog ovde posla danas…―odzvanjaše u meni.
V
Ispred zatvora žamor prekide kuknjava udovice Iline. Narod joj napravi prolaz do ubice koji stajaše svezan i izgledaše nekako spokojan. No, kad vide nju gde vuče za sobom i onu svoju dečicu, pogled mu u zemlju propade.
- Kuku, Živane, bog ti sudio! Kud će moje četvoro dece!― zajauka ona, a sva deca u plač briznuše, svi sem najstarijeg Ilinog sina, koji ispod oka gledaše Živana. On beše dečačić od devet godina, a nalik na svojega oca već sad. Na njega mu pamet i onaj bistar pogled. Kad videsmo taj tužni prizor, svima nam se srca od tuge oduzeše. A Živan se savim u licu izmeni; ceo mu izraz dođe nekako iskrivljen, i najednom ostareo, a one njegove oči pustiše dušu da se izlije van, videvši detinje suze.
- Kuku, g. Ilija! Kud će moja duša!
I šta da vam pripovedam dalje o tom događaju? Još se živo sećam tog dana: i Iline udovice, njenih suza i kletvi, detinjih očiju, siročadi bez oca, i Živana slomljenog kao da sva ona snaga nestade iz njega zanavek, i naroda koji žališe i plakaše nad ovom tragedijom-i stari i mladi, i proste žene i glavešine sela…Do večeri kuknjava ne jenjavaše. Sutradan kad mrtvom odasmo poslednju počast, ja otputovah za Beograd, a išao bih i dalje, samo kad bi to zaboravu pomoći moglo.
VI
Sledeći put se svi sretosmo ponovo u sudu. Ispred suda, među silnim narodom razabrah i jednu sedu glavu što visinom odskakaše-to beše đed Živanov! Siv u licu, starac kome beše i mreti teško, sporo se kretao ka ulazu. Iz drugoga smera, Ilina udovica i siročad njihova iđaše pravdu iskati. A u sudu-stvar jasna! Izvedoše Živana, ispitaše ga, i on sve po istini ispričaše. I đeda su pustili govoriti, a on kroz staračke, najteže suze, ovako im reče:― Ja sam star i ne ištem više ništa, do pravde i za mojega sina, pokojnog Vidaka što ga htedoše i mrtvog još jedanput nagrditi, i za mojega unuka, što je svojeg oca i životom hteo braniti, te usmrti činovnika koji se ne htede rđava posla ostaviti! Ako ja pravdu ni ovde dobiti ne mogu, gde da onda, ja ovako star idem? Gde?―i zarida gorko nad sudbinom svoje kuće. Al’, to ne ganu suca:
― Državni tužilac veli da je on udario na vlast.
Zatim se izređaše mnogi svedoci, svi isto ispričaše, šta se i kako zbilo onog dana na groblju, i čitava se stvar, budući jasna, svrši vrlo brzo. Iako je i na vlast udario i javno rekao da prema njoj nema respekta, sud prema njemu beše blag a dva su razloga bila tome: Sam je se Živan gorko i iskreno pokajao pred sucem zbog ubistva i što je “kuću svoju obrukao…ruke okrvavio…”, ali i stoga što su svi seljaci pozvani za svedoke njega držali za poštena čoveka, i što svi kao jedan govoraše da bi i oni grobove svojih mrtvih kao najveću svetinju branili, ako treba i životom! Tako Živan bi osuđen na 7 godina robije. On je se za ovo kratko vreme mnogo bio izmenio, pa mu presuda došla ko milost božja, i još bi mu bolja bila samo da je bila teža. Ilina udovica skoči i ciknu:― Pravda, krvniče!
Mnogobrojna rodbina, starešina, kmet, pa i sam kapetan behu u sudu tog dana i radovaše se brzoj presudi. Niko nije mogao zaboraviti onakvog čoveka, onu pamet i poštenje! I ja sam se radovao, al’ bejah i tužan…Posle suda, nas nekoliko Ilinih drugova i rođaka otiđe do mehane, pa kad se napismo, mi se veselismo tako što gađasmo nišan u jednu bukvu. No, pohapse nas što je na toj bukvi bila telegrafska čašica. Provedoh tako i ja neko vreme u zatvoru, doduše toliko kratko da me je ista košulja i sutradan mogla poslužiti, al’ za to vreme dođe mi na pamet i Živan… Beše meni i njega žao, i đeda njegovog. Videlo se da su pošteni, al’ seljaci, prosti ljudi… A oko te sekcije, i sam Ilija se s njima slagaše, oni to nisu znali, al’ da ne beše dužnost… A Živan se gorko kajaše, i svak’ je to na njemu mogao videti, al’ čemu sad to? Žena ostade bez muža, čeljad bez oca, pravda bez sluge poniznog i skromnog, a vlast bez najboljeg branitelja i čuvara. Nije u onoj sudnici sedela pravda, a nije ni na groblju onog dana… ne beše to pravda već usud! Ja sam to znao, a ne imadoh kome ni reći… i Ilija bi to znao, on bi jedini i razumeo…
― I toga Živana kad god vidim, tako mi je kao da vidim sudbinu!
VII
Kasnije, jedan moj prijatelj kome sam poverio da me ponekad, kad kroz njihov okrug prođe, izvesti o Ilinoj udovici, ovako mi pisaše:
… Udovica se Ilpna sa četvoro dece grdno zlopati posle nesreće koja ih je snašla. Često ostanu bez najpotrebnijih namirnica …
Ali, najednom se počeše čudnovate stvari kod njih u kući zbijati: Pet godina kasnije, na Badnje veče sede oni, neveseli, bez igde ičega u kući za praznik, kad najstariji sinčić čuje neko šuškanje na vratima. Začude se, otvore — i nađu na pragu uređenu pečenicu i drugo čim će dočekati Božić. Na svemu tome beše hartica s rečima: „Molite se za mene!“ To je bio poklon Živanov, koji, pošto je, izdržao kaznu, traži od njih, moren grižom savesti, da se mole za njegovu dušu. I oni doista ne šteđaše blagoslova nepoznatom dobrotvoru, zamišljajući da je to kaki drug pokojnoga Ilije. A za Živana ne čuše oni nikad ništa. U kući se on nije smeo pominjati, majka beše zabranila. No svi mišljahu o njemu i nikome gorčina u srcu ne prestade, a najstariji Ilijin sin, Janko, u tome prednjačiše. Živan ih, međutim, nije ni dalje zaboravljao, te se s njegovom pomoću deca podignu i odrastu. Kad god bi im šta poslao, bilo namirnice, bilo novac il’ što treće, on je uz to prilagao i harticu na kojoj uvek iste reči stajaše ko prvi put, na Badnje veče. Ne beše nikakih inicijala, nit’ su uspevali da zateknu tog što je poklone isporučivao, te naposletku i prestaše više misliti o tome ko li je taj nevidljivi dobrotvor. No, svakodnevno ga u molitvama svojim pominjaše, i svima ga po selu hvališe ko dobra čoveka koji im se u muci našao.
VIII
Mnoga se leta zatim smeniše… po selu se skoro i zaboravilo ko beše Ilija pisar. Svaka muka prođe kad nije svoja. A i on beše takav, nenametljiv, pa ko da ni sećanje na njega ne hte da se ističe, i ko da ni mrtav, Ilija ne hte nikoga na sebe podsećati i na dužnu čast opominjati. Samo njegovi najmiliji još jednako tugovahu… Janku još igraše pred očima živo slika krvnika, a u kući se on i dalje pomenuti nije smeo, što beše siguran znak da mu niko još oprostio nije. Moliše od boga sve najbolje za svog dobrotvora u neznanju velikom, a svom neprijatelju, da to ne beše greh, sve bi najgore od boga iskali. Prođu tako godine, Ilina se udovica nikad ne preudade, a deca porastoše i stasaše u ljude. Kako se oni osamostališe i na noge stadoše, tako prestaše stizati pokloni i pisma, i dobrotvor utihnu. Bojali su se da ga nije štogod zlo zadesilo, al’ opet koga bi oni imali o tome pitati? Sa druge strane, i Živan na njih mišljaše neprekidno, kao i na onog što ga ubi na očevom grobu, i od kada iziđe sa robije sav je svoj život posvetio njima, Ilinoj deci. Đed mu beše davno još umro, svega tri meseca nakon suđenja, te kazuju ljudi po selu―od tuge za unukom. Kuću je Živan prodao, odselio je se u drugo mesto, i tamo svakojake poslove beše radio. Kad đed umre, on više ne imađaše nikog svog, a ne hte se ženiti, nit’ decu imati, jer od ovog sveta više ništa ne hte za sebe. Sve što zaradi, on je slao Ilinoj kući. Beše dugačku bradu pustio, a duboka tuga ga učini još mnogo starijim, te bi ga teško bilo poznati. Zareko je se da mira neće imati, dokle decu ne podigne i svojoj duši bar time malo olakša. Tako i bi. Kad zavet svrši, Živan se naposletku i propi! Neće duša da miruje, niti samoj sebi da oprosti! Nema mehandžije u okrugu, pa i šire, koji ga nije znao. A opet- nijedan ga nije znao! Mislili ljudi da je nekaki osobenjak, skitnica i pijanac, čas ćuti ni reč da izusti, a čas ne može prestati govoriti i to uvek o istom: o nekoj sekciji i nekom pokojnom činovniku. Al’ ni tu ne beše kraj! Još je jednom usud presudio! Sve što sam vama ispripovedao, i što znam, a da se nakon suđenja zbilo, saznah iz pisama onog mog druga što često kroz taj okrug putovaše. Beše da mi se dugo on ne javljaše, kad jednog dana zatekoh pismo koje me sasvim obeshrabri i još me jednom vrati u događaje koje davno željah sasvim iz sećanja obrisati! Nakon što me je detaljno uputio u Živanove skitnje po mehanama i ostalo, ispričaše mi i koban događaj:
… i tad sam i sam doznao da je jedini čovek koji je znao za Živana, i ko je i šta je, i da je sa robije izišao, te Ilinu porodicu krišom godinama pomagao, beše onaj isti kmet koga si i ti upoznao davno. Kad je video šta sve Živan čini ne bi li prošlost okajao i bar malo budućnost dečiju ulepšao, on mu se zareče na ćutanje o svemu. E, te je večeri sudbina htela da u istu mehanu u kojoj je tugu rakijom umnožavao Živan, uđe i Janko, Ilin sin! On ti je trgovac postao, i put ga nagnaše u to mesto. Kad je prošlo oko dva sahata kako bejahu obojica tu, uđe u mehanu i onaj kmet koga pa opet, sudbina nakakim hitnim poslom navede na tu stranu. Kad je ušao, odmah primeti Živana za najprljavijim stolom, te sede do njega. Janka on ni ne primetiše, a ni ovaj njega. Neko su vreme, kazuju ljudi, njih dvojica tako sedeli i tiho nešto govorili. Al’ u zao čas, kad se je već i napio, Živan ustade, te dreknu: ― Ja ga ubih, ubih! A njegova dečica… kuku! ―pa se stade sve u grudi udarati, te nastavi jednako kukati i naposletku reče: ― Što mi, Ilija, oca ne ostavi mrtvog, te ti ja presudih, a tvoju decu ostavih ko siročići da rastu! Kmet ga beše uhvati za ruku, te ga posadi za sto s namerom da razgovor okrene na drugu stranu. Al’ tad već beše kasno… Janko sve to ču, pa još kad vide da je to njegov kmet, biće da mu sve pocrne pred očima. On skoči, te nasrnu na ubicu svojega oca! Kmet ne stiže ni od stola da ustane kad Živanovo srce probode nož! U taj par, mehandžija posla po pandura i doktora, a ljudi zadržaše Janka…
Te noći u mehani,ovakav se razgovor između njih dogodi… Pošto Živan na zemlju pade, kmet povika:
―Šta učini to? Ama, znaš li šta učini, odgovaraj!
―Znam! Ja sam svojega oca danas osvetio i suze svoje majke i njezine dece naplatio!―dreknu Janko još crven od silne vatre što ga obuze.
― Istina je da je on tvojega oca usmrtio, al’ je on pred zakonom za to već i sam platio!
― Pred zakonom možda i jeste, ali pred bogom i mojom kućom nije! Nikad mi našega krvnika zaboravili nismo!
― E, kad je tako, da ti ja ispripovedam nešto o tom krvniku! Zareko sam se da ovo nikad nikome reći neću, al’ sad moram! Taj krvnik, da, taj tu što leži sad, taj vam je poklone slao, taj vas je za milost i oprost molio, da se za njega pomolite, život je sav svoj odbacio, naposletku se i propio i sve proćerdao! A što je i imao vredno, sve je vama dao! Istina, to tvojega oca vratiti neće, al’ znaj da ne samo na krvnika, već i na dobrotvora si svojega nožem u srce udario!
― Janko poblede i zaneme. Htede nešto reći, no nešto mu grudi stisnu, kao da ga nečija olovna ruka ščepa za srce, te okrenu triput.
U taj par, utrčaše i doktor i pandur, no pre nego ih zauvek odvojiše, Živan poslednjim dahom izusti: ― Nek… ti… je… prosto…sve. Njega odnesoše, no on dušu odmah ispusti, a Janka odvedoše u zatvor, te posle nekog vremena i sam beše osuđen na robiju.
Napolju, ispred mehane, noć izgledaše crnja no ikad. Kruži glas po selu da se odmah nakon što Živanovo telo prođe kroz vrata, lampa u mehani sama od sebe ugasila.
Autor: Ivana Gligorijević (mart 2014., Beograd)
*Boldirani tekst je tekst Ivane Gligorijević, koji se nadovezuje na nedovršenu pripovetku Laze K. Lazarevića.
