Da li je Novi Sad naše mesto?
Predstava „Naše mesto“ izvedena 20. i 21. oktobra u Kulturnom centru u Novom Sadu realizovana je kao koprodukcija sa „Teatrom 34“, čiji je osnivač upravo Bogdan Janković, reditelj ovog zanimivog i vrednog projekta. Ova predstava čini bitan događaj na novosadskoj sceni i bez sumnje zaslužuje da je svako vidi, bilo da je iz Novog Sada ili nekog drugog grada. Sam komad je toliko živ, ubedljiv, sadržajan, dinamičan, idejan, toliko pun dramatičnosti i karaktera, pa je stoga prigodan različitim dobima i svim gledaocima. Izazivajući smeh i simpatije, saosećanje i poistovećivanje, osuđivanje i gnušanje – ova predstava izaziva različite osete u publici. Ona predstavlja svojevrsni omaž onom Novom Sadu koji je postojao, koji jeste, koji bi mogao da bude i koji nikada neće biti. Izvođenje ove predstave usledilo je neposredno nakon proglašenja Novog Sada za evropsku prestonicu kulture, pa stoga može imati (ali i ne mora) i drugačiji smisao – pohvalni, kritički, samoironični, ironični. Koliko je zaista pozorište u ovakvom prestoničkom gradu cenjeno i bitno? Recimo, pitanje na koje bih volela da čujem odgovor. No, nije nam ovde namera da ulazimo u ova razmatranja. Činjenica je da pozorišna umetnost zaslužuje to ime samo ako se na pozornici pojavljuju istiniti ljudski tipovi s pravim strastima i problemima, i kada dramski pisac preko čarobne rampe uspe da svoj dramski oblikovani život ukopča u stvarni život onih masa koje dolaze u pozorište.
Glumačka ekipa, uigrani glumački duo – Nikolina Spasić i Milan Novaković, svojim sigurnim i jakim izrazima, transformacijama i emocijom, pružaju gledaocu otvorenu mogućnost da ovu predstavu tumači na način na koji želi. Oni ne promovišu ideje o Novom Sadu, oni ne kritikuju, nisu se opredelili, nego su predstavili malog čoveka, jednostavnog, običnog čoveka iz Novog Sada (ili došljaka iz Odžaka i Prištine) i time bacili loptu gledaocima. Na publici je da njihovo igranje razume da li kao kritiku savremene novosadske svesti (kao i svesti svakog grada danas) ili kao predstavu sugrađana o Novom Sadu. Glumci svojim prisustvom postavljaju pitanja i otuda ovakav naslov. Na pozorišnoj sceni smo mogli da čujemo imena raznih književnika, umetnika, intertekstualne i korelacijske veze. Polazište za ovu predstavu bio je samostalni istraživački rad rediteljske i glumačke ekipe, što ovu predstavu čini autorskom i stoga veoma jedinstvenom pojavom. Nije bilo klasične podele uloga, glumci su pisali svoje tekstove.
Sa pozornice, ma i posredno, gledaci postoju svesni promena koje su se dešavale ili su nagoveštavale u njihovoj svakodnevnici u Novom Sadu, a da to nisu u praksi ni primećivali. Kroz razvojnu priču dva junaka, dva junaka koja su volela Novi Sad, želela da žive u njemu, a onda su ga upoznala, kao da Heraklitova misao „sve teče, sve se menja“ postaje jedna od osnovnih odrednica ove predstave. Novi Sad se promenio. Shvatajući da su jedino promene konstantne, Bogdan Janković, kao i glumačka ekipa ovu predstavu temelje upravo na ovoj tezi, kao i na istraživanju metaforičkih značenja promena. Baveći se njima, ovom predstavom su pokušali da uhvate večno, da iskopaju zakopano, za zaboravljeno vrate u svest. Do konačnog odgovora na pitanje iz naslova, čini se da pomalo paradoksalno, i ne želi da se dođe, jer je smisao u samom toku, u uzbudljivoj neizvesnosti hvatanja neuhvatljivog. „Ako ne možeš da se primiš ovde, ne puštaj korenje“.
Gradeći svoju priču najviše oko Ise i Bise, u brukovski praznom prostoru, sa svojim rekvizitima u dva kofera, u crno-beloj svedenoj odevnoj kombinaciji, oni su gradili priču o Novom Sadu koji se, pored svega – voli. To je grad u kojem se, recimo, Zmajeve dečije igre ne odigravaju na Zmajevom već na Miletićevom trgu. Građani Novog Sada, možda, sve do ove predstave ovu činjenicu i paradoksalnost iste nisu uočavali. Šta nam to govori? Ne samo da je brukovski prazan prostor odlika ove predstave, već i njegova ideja pozorišne umetnosti. Predstava se događa sada i ovde, ona komunicira sa svetom u kojem živimo. Ona zumira i objašnjava našu svakodnevnicu. Pomaže gledaocu da shvati svet oko sebe. To je ono što se dešava kada se izvodi predstava, onog momenta u kome se svet glumca i svet publike sreću. Društvo u malom, mikrokosmos se stvara svake večeri u pozorištu. Zadatak pozorišta je, po Piteru Bruku, taj da u tom mikrokosmosu da strastven, vreo i istinit ukus drugog sveta, tako ga zainteresuje, transformiše i dopuni ga.
Zahvaljujući dramaturškoj obradi Simona Grabovca, scenografkinji i kostimografkinji Neveni Vujasinović, ova predstava je nastala u ovom obliku kakav jeste danas – modifikovana i umetnički komponovana stvarnost. Simon Grabovac, dramaturg, ističe da je predstava „nastala iz duboke potrebe da se na jedan blizak, razigran i neposredan način progovori o gradu koji se guši, stenje pod pritiskom raznolikih klišea.“ Ističe, dalje, da su se na istraživačkom radu na ovoj predstavi suočili sa bogatom klasičnom literaturom o Novom Sadu, o njegovoj istoriji, znamenitostima, značajnim ličnostima, kao i kritički intoniranim stavovima o mnogim aspektima urbane, kulturne i istorijske zbiljnosti… Grabovac, zaključuje da se „sučeljavajući ovu sliku i stavove dobija jedna razuđena slika koja više nego jasno potvrđuje da je suština i život grada, pa tako i Novog Sada, mnogo kompleknija, šira i razuđenija.“
Ostaje nada će gledaoci ove predstave prestati da pasivno, uživalački pristupaju proizvodu na sceni, već da će postati, kako Ransijer ističe, emancipovani gledaoci, koji će uočiti duboke, čvrste, ontološke veze unutar jedne pozorišne predstave. Pokušavajući da dokučimo smisao i damo odgovor na pitanje – „Da li Novi Sad (bilo koji grad) naše mesto?“ trebali bismo da oslušnemo reči reditelja, demijurga predstave, koji ističe: „Tragajući za razlozima nezadovoljstva, verujem da možemo da unapredimo naše mesto postavljajući pitanje gde je naše mesto, kada je reč o odgovornosti pojedinca, kao i uviđajući neizbežnu istinu da smo naše mesto mi sami“. Dakle, postani čovek, odrastao i svestan sebe, pronađi sebe u sebi, pronađi svoje mesto u sebi. Nakon toga, svako mesto može da postane NAŠE MESTO.
Autor: Milena Kulić
