Goribor: „Prati i ćuti“

Goribor je sastav iz Bora, rudarskog grada na istoku Srbije. Grupa je osnovana 1996. godine, a njeni osnivači su Aleksandar Stojković St (vokal, tekstovi, muzika), Željko Ljubić Piti (gitara) i Predrag Marković (gitara). Muziku ove grupe možemo okarakterisati kao mešavinu trip hopa i hipnotišućeg bluza. Autor tekstova je pesnik i pevač Aleksandar Stojković St čije su pesme nabijene snažnim emocijama i iskustvom života u Srbiji.

Muzika grupe Goribor predstavlja metafiziku života, stanje svesti, uma i osećajnosti, dok su Stojkovićevi tekstovi hrabro i beskompromisno ogoljavanje duše. Kroz pesme ove grupe provlače se različite teme: ljubav, očajanje, bezizlaznost, kritika društva, neuklopljenost, samoća, pa se čini da autor ovih stihova u svojim pesmama uspeva da uz suptilnu emociju i bluz energiju artikuliše generacijski vapaj u kojem odzvanja želja za životom. Pesnik s malo, ali pažljivo odabranih reči uspeva da kaže mnogo.

Pesme Goribora su pretežno pesme u prozi. Autor kao da utiskuje sebe na papir, bez formalnog opterećenja, bez konkretnog oblika. Pesme su subjektivne, pesme o pronalaženju smisla života, smisla univerzuma, pokušaj da se svetu i sebi objasni šta to danas predstavlja smisao življenja. Poezija Goribora je prepuna paradoksa, hiperbola i kontrasta. Lepo često stoji uporedo sa ružnim, smrad sa mirisom… Čovek je u ovom svetu često rastrzan između dve dijametralno suprotne krajnosti. Poziciju današnjeg čoveka Stojković često posmatra kroz naturalističke motive, pa se fizička uslovljenost života suprotstavlja simbolima besmrtnosti i bestelesnog. Smrtnost se može prevazići kroz pesmu, lepotu i umetnost. Zbog toga u mnogim pesmama Goribora provejava motiv spasa kroz umetnost, jer koliko god da su čovek i svet niski u svima nama postoji ono nešto metafizičko što predstavlja besmrtnu lepotu.

Album ironičanog naslova „Evo je banja objavljen“ je u formatu duplog albuma. Većina pesama sa ovog albuma nalazi se i u zbirci pesama frontmena Aleksandra Stojkovića „Ne možeš mnogo ali možeš malo“. Na omotu albuma nalazi se viljuška koja pretenduje da postane zaštitni simbol grupe Goribor, kao što je to za Pink floyd prizma na omotu albuma „Dark side of the moon”. I ovde kao i na prethodnim albumima susrećemo se sa kombinacijom živih instrumenata i elektronike, s tim što će ovde instrumenti biti naglašeniji.

Uvodna pesma na ovom albumu nosi simboličan naziv „Vožnjica“ i kao da nas uvodi u jednu finu vožnjicu koja će trajati nešto više od osamdeset minuta. Numera je sva u instrumentalu i vrlo je slična starijem instrumentalu „Gori“ sa albuma „Hoću kući“. Dakle, pesma ne sadrži niti jednu reč, ali melodija kao da nam sugeriše jedan krivudav put kojim će nas ostatak pesama voziti.

8d087268-7793-4180-882f-7390bfff2ebaSledeća pesma je plesno-psihodelična kompozicija sakrivena iza naslova „Brule“. Pesma je vrlo melodična, te grupa zvuči gladno i razigrano. Dok ritam sekcija predvođena klavijaturom svira u ritmu iskusnih gruv majstora, Stojković dodatno hrabri slušaoca poništavajući vremenske i prostorne udaljenosti: „Preko brda, / preko mora, / preko sedam gora, / preko noćnih mora / ja do tebe stići moram.“ Pesma „Brule“ sadrži karakteristike ljubavne pesme. U njoj je prisutna neverovatna jednostavnost iskazivanja nedostajanja i želje: „Jer ti / i kad nisi tu, / ti si tu“. Pažnju privlače stihovi u kojima subjekat govori o svom pomerenom stanju svesti: “Kad ludim, ja najviše te volim. / Kad ludim, ja najviše sam živ.“ Stiče se utisak da je ludilo ono stanje svesti koje ovog subjekta pokreće da živi i voli.

Treća pesma na albumu je pesma „Kiša“ koja je odsvirana u svojevrsnom stoner jazz duhu kombinacije duvačke i klavirske sekcije sa gitarskim deonicama i propraćena recitovanjem autora. Pesma je programska. Kiša je samo povod da subjekt razmisli o onome šta njemu samom neke pojave u životu znače. Subjekat nam govori o svom odnosu prema kiši, snegu, suncu, krevetu, knjigama, kafi, cigaretama… Zanimljiv je stih: „Volim muziku. / Uh što volim tu / Magičnu vazdušastu tekućinu!“

Ovim stihom dobijamo jedinstvenu definiciju muzike koja poprima neka sasvim nova značenja. Muzika je vazdušasta, ona samo struji kroz zrak i mi nismo u stanju da je dodirnemo. Međutim, svojom magičnošću ona ima moć da dodirne čoveka i tako ga uzdigne, omogući mu da oseti nešto od njene magije i time ga uzdigne do nemerljivih visina. Pesma se zaključuje stihovima: „A najviše volim / kad mi reči dobro idu / da odjedanput napišem pesmu / kako sve volim.“ Povod za pesmu je bujica reči koja u ovom subjektu budi volju i želju za životom i ljubavlju.
U narednoj pesmi pod naslovom „Moje misli“ se kao i u pesmi „Brule“ insistira na plesnim ritmovima. Pesma „Moje misli“ sadrži svega nekoliko stihova koji su nabijeni snažnom energijom i emocijom: „Ima noći kada stvaram i sanjam, / Ima noći kada svemu se nadam, / Ima noći kada idem do kraja, / To je noć koje bojim se sada.“ Subjekat nam opisuje sastav svojih misli, te ćemo u završnici i refrenu pesme naići na direktno obraćanje i na njegov očajnički životinjski krik: „Ti ne znaš kako moje misli lome me! / Ti ne znaš kako moje misli lome sve!“ On je čovek čije misli lome sve, pa i njega samog. Te destruktivne misli nisu konstantno prisutne u subjektu, već dolaze u noći koje se on boji. Stiče se utisak da se subjekat obraća nekome s nadom da bi mu taj neko mogao pomoći i sprečiti pojavu destruktivnih misli ili barem sastaviti neke delove onoga što su misli slomile.

Melodija pesme „Grad“, odsvirana na akustičnoj gitari koja prožima celu pesmu, protkana je električnom gitarom i ritam sekcijom. Pesma simbolično govori o velikom gradu koji se guši u sopstvenom isparenjima: „Gledam taj veliki grad kako u smradu tone.“ Pesmom vlada sumorna atmosfera, a prateći stihove slušaocu se pred očima ređaju slike grada u kojem: „Za sve postoji ime i cena.“ Pored slika grada subjekat nam daje i sliku sebe u tom gradu: „Već dugo sam bolestan / To spolja izgleda kao deo ulice / Iznutra, to je beskrajna linija / Samoće, straha i želje.“ On je u tom gradu: „Samo jedan od uhvaćenih koji tu i tako živi.“ Odrednicu „uhvaćen“ možemo tumačiti kao da je subjekat samo jedan od bezbroj uhvaćenih, jedan od onih koji su se silom našli tu, u tom gradu kojem nije naznačeno ime i koji tako poprima univerzalna svojstva. Taj grad je neka vrsta onoga što Dis naziva tamnicom. Mesto na kom smo se našli bez svog znanja i volje. Subjekt u tom gradu nije sam, što ovom stihu daje dodatni tragični smisao. Postoji još mnogo njih koji tu i tako žive. Ukoliko bismo grad iz ove pesme povezali sa gradom iz kog grupa dolazi, onda bismo dobili sliku jednog konkretnog grada, te bi ovu sliku mogli da tumačimo i bukvalno, kao sliku Bora i njegovih građana koji se bukvalno guše u dimu velike fabrike bakra.

Pesma „Drobilica“ se otvara ritam sekcijom kroz koju se probija Stojkovićev hrapavi glas. Pesma je data u prezentu i u njoj je opisana sva monotonost savremenog života. U toj sadašnjosti živi subjekt koji je nervno rastrojen, umoran i uplašen. Monotonost nepovoljno utiče na subjekta, te će on izjaviti: “Ne slušam / Prepoznajem / Ali ne osećam / Skupljam, ali ne uzvraćam.“ Subjekat će, bežeći od sebe, na kraju pesme ostati zapitan nad sopstvenom egzistencijom: “Zbog čega sam tu? / Zašto mi ovako prolaze dani?“. Odgovor na ova pitanja izostaje, ali ova pesma kao da nas dovodi do teških stihova pesme „Svi ti ljudi“ u kojoj subjekat u imperativima nabraja ono što mu je potrebno kako bi dosegao mir. U pesmi „Svi ti ljudi“ kao blaženi obeleženi su san i mrak. Subjekat traži tren blaženog sna kako bi svoj poraz ublažio i blaženi mrak kako bi od svega pobegao. Da bi dosegao mir koji čine san i mrak subjekat traži isključivo rekvizite kojima bi mogao sebi nauditi: špric, konac i igla; pištolj, puška, tenk. Nabrajanje ovih rekvizita nas navodi na pomisao da su san i mrak metafore obesvešćenosti i smrti u kojoj ovaj subjekt vidi izlaz. Sve negativne emocije dodatno su pojačane pojavom ljudi koje subjekat ne prepoznaje i koji narušavaju njegov mir unoseći još veći nemir od postojećeg.

3Pesme „Drobilica“ i „Svi ti ljudi“ svojom jednoličnošću prožetom upotrebom raštimovane violine i usne harmonike vode do talasne dužine onog unutrašnjeg nemira iz koga su izašle pesama „Bez“, „Ko sam“, „St bluz sa albuma „Hoću kući.“

Pesma „Početka“ snimljena je u duetu sa Dijanom Vidušin. Dijanino pevanje i Stojkovićev recital prati spora bluz melodija. Subjekat sada poseduje posebnu energiju, energiju vode koja hoće sve da potopi, vatre koja hoće sve da zapali, svetlosti koja hoće sve da zaslepi. Ta energija u kombinaciji sa ovim subjektom postaje destruktivna, a dolazi od ideje, saznanja da: „Sve ispočetka mora da krene / Sve ispočetka mora da se započne. Subjekat izlaz i spas pronalazi u rušenju svega što je do sada stvoreno zarad novog početka.

Pesma „Ti i ja“ je ljubavna pesma koja tematizuje nesaglasnost u ljubavnom odnosu: „Jedan misli da bolji je / Drugi da brži je / Jedan misli da vreme je / Drugi da kasno je.“ U odnosu između ova dva ispevana subjekta svako funkcioniše za sebe. Među njima sve polako nestaje, pa i sama moć komunikacije. Umesto međusobno oni razgovaraju sa svojim senkama u glavi, što nam sugeriše podvojenost obe ove ličnosti. Subjekat na kraju zaključuje i daje razloge za nemogućnost komunikacije i izvor nesporazuma: „Jer ti i ja više nismo ti i ja…“ Oba subjekta su doživela neku promenu koja ih je dovela do gubitka identiteta.

Naredna pesma ritmom kontrastira prethodnoj i nosi naziv „Uzalud se budiš“. Ovo je možda najangažovanija pesma na celom albumu. Naslov pesme je ujedno i refren i upućen je ljudima sa negativnim stavom. Onima koji: “Ili ništa ne primećuju / Ili samo greške broje.“ Autor stihova vrlo slikovito ilustruje stanje uma i ponašanje tih negativaca, oni su: “Nadobudni, ali ne i budni / Glasni, ali ne i jasni, / Agresivni, ali ne i hrabri.“ U samo nekoliko stihova ovaj subjekat nam dočarava ono što danas možemo sresti na svakom koraku.

Pesma „Ljubavi moja“ je tragikomična ljubavna pesma o emotivnom vezivanju. Ponovo nailazimo na konflikt unutar ljubavnika, naime, konflikt se ovog puta javlja unutar dragine ličnosti: “Ona kaže da nije teško zavoleti me / ali da je teško svakog dana gledati me / Ona kaže da bih mogao biti taj / Ali ja dobro znam da nikad neću biti onaj.“ Iza zamenice „onaj“ možemo predpostaviti da se krije neko staro Ja, ličnost koja je izumrla, što smo videli još u pesmi „Ti i ja“. Na to nam dodatno ukazuju stihovi iz pesme „Dalajlama“ sa albuma „Hoću kući“ koje autor ovde u bunilu ponovo izgovara: „Da li me se sećaš / Da l’ još pamtiš moj glas?“ Kao da dragu pita da li se sećaš mene pre promene u mojoj ličnoti? Kraj pesme donosi ekstazu samog subjekta i on kao u bunilu izgovara reči iz naslova pesme.

Naredna pesma „Niko nije kriv“, kao da daje odgovor na pesmu „Ljubavi moja“. Subjekat je rešen da ode i za to naizgled ne krivi nikog (jer da broji, bilo bi ih mnogo). Pesma sadrži četrnaest strofa koje naizmenično jedna s drugom korespondiraju. U pesmi su u dubljoj značenjskoj vezi prvi, šesti i deseti stih u kojima rezignirani subjekat govori o svojoj spremnosti na odlazak. Treći i sedmi stih se nastavljaju i pojašnjavaju motive tog odlaska, koji se uprkos snažnoj želji ipak neće desiti. Sve ostaje samo u njegovoj nameri. Pažnju privlače četvrti i trinaesti stih koji se nadovezuju jedan na drugi i u kojem subjekat iznosi svoj stav o onome što čini tj. ne čini život: „Biti živ nije puko disanje / Biti živ nije puko jutarnje dizanje / Niti sam živ zato što sam kupio nove cipele / A još manje zato što me država zove na izbore. (…) / Život je kad osetim da me voliš / Život je kad osetim da te volim / Život je čir u mom stomaku / Rana koja svakog dana sa hranom gori.“ Život, dakle, za ovog subjekta ne predstavljaju materijalne stvari, već isključivo ono duhovno, ono što se ne može opipati, bilo da je to ljubav ili bol. Pred nama stoji čovek kontemplacije smešten u materijalni svet, koji on kao takav ne može razumeti, niti se u njemu u potunosti i bez sputavanja ostvariti.

Pesmom „Prati i ćuti“ Goribor nam je dao rendgenski snimak egzistencije koju je tranzicija razorila: „Rad bez radnog vremena, / vikend bez odmora, / žena bez dodira, / kredit bez odlaganja, / odsutni roditelj, / život bez življenja, / u telu duh bez osmeha.“ Razoreno društvo, u svom bezizlazu i bezvoljnosti da se bilo čemu suprotstavi, ovom subjektu poručuje samo jedno: „Prati i ćuti!“

4Pesma „Uzimam“ se nadovezuje na ironično izgovorene stihove „Niko nije kriv“ iz istoimene pesme: „Svako koga znam / za nešto kriv mi je / Ali tebe ne bih da okrivljujem / barem za sada dok ništa ne boli me.“ U ovoj pesmi iz subjekta izviru one najmračnije emocije i osobine kao što su mržnja i sebičnost koje pronalazimo u stihovima: „Svakog koga znam želim da nestane / Samo tebe ne bih još da ubijem / Barem za sada / Dok ništa ne boli me (…) / Ne sećam se goreg sveta od ovog kojeg znam / Ne sećam se gorih ljudi od ovih koje znam / Ne sećam se kad sam iskrenije želeo /Da nikom više ništa ne dam.“ Pored svih tih mračnih stanja uma subjekat pronalazi mesta i za osećaj straha koji je prouzrokovan mišlju o gubitku identiteta. Naime, pesma se završava strahom (ili nadom) da neko drugi progovara iz njega. Sve negativne emocije u ovom subjektu produkt su iskvarenog društva i sveta.
Pretposlednja pesma „Tren“ se nadovezuje na prethodnu pesmu i otvara nam se nadom, željom i iščekivanjem dana kada će subjekat ponovo moći da pobegne i da zaboravi na sve. Taj tren donosi onaj blaženi san i mrak iz pesme „Svi ti ljudi“. Beg od stvarnosti, kao što je već rečeno je posledica izopačenosti sveta u kojem ovaj subjekt bivstvuje samo za taj tren, jer ništa od tog masnog sveta ne priznaje.

Album „Evo je banja“ se zatvara temom „Ne računajte na nas“. Autor u negaciju izokreće reči osamdesetih godina aktuelne pesme Đ. Balaševića. Stihom koji prethodi refrenu autor nam otkriva razlog svog pesimizma, a to su neispunjena očekivanja: „Tog su jutra nešto veliko hteli, / A zapravo su samo kraj započeli.“ Ovim stihom kao da nam autor sugeriše koren, početak svih nesreća koje ga danas prate. Upravo oni koji su nam uzvikivali frazu „Računajte na nas!“ su nas doveli do današnjeg stanja i to baš zato što se na njih računalo. Tih osamdesetih godina ljudi su i dalje imali ideale za koje su se borili i u koje su verovali. Ideala danas više nema, barem ne u ovom subjektu, te nam on poručuje: „Nikad više, nikad više / Ne računajte na nas!“

Na albumu „Evo je banja“ susrećemo se sa depresivnim bluzom, simfonijama poniženih i uvređenih. Slike sveta i međuljudskih odnosa date su iz različitih perpektiva: iz perspektive sladostrasnog dokoličara („Kiša“), bića na obodu grada („Svi ti ljudi“), čoveka rastrzanog emotivnom patnjom („Ljubavi moja“), pa i iz perspektive samog Đavola (Uzimam“). Sve te maske prijanjaju na lice ovog subjekta brazdajući njegovo lice, glas i pogled. Ovaj album predstavlja brutalno ogoljavanje slika iz života ljudskog bića.

5Kada bi trebalo ovu grupu kreativnih ljudi uklopiti među njima sličnim, Goribor bismo mogli nazvati naslednicima novog talasa u Srbiji i svetu, kao i naslednicima onoga što je došlo nakon njega. U muzici Goribora možemo prepoznati uticaje onoga što je Ivica Vdović nazvao „organizovanim haosom“, komentarišući muziku grupe Šarlo akrobata. Takođe, mogli bismo reći da Goribor nastavlja crtu „Monotonije“ Pekinške patke, zatim prvog i poslednjeg albuma grupe Kozmetika („Kozmetika“, 1983) i Luninih „Nestvarnih stvari“ (1984). Na ovaj spisak trebalo bi dodati i rane radove grupe Dorian Gray („Sjaj u tami“, 1983), kao i nekolicinu pesama grupe Ekatarina Velika. Posmatrajući svetsku scenu Goriboru bi senzibilitetom najbliža bila grupa Joy Division.

 

Autor: Tijana Drndarević

Foto-izvor: Facebook stranica benda „Goribor“

Related posts

Leave a Comment