Ako se nešto sa sigurnošću može reći za debitantsko ostvarenje Mine Đukić, to je da predstavlja izuzetak od pravila. Uz retke izuzetke, srpski film poslednjih decenija obeležen je dvema dominantnim strujama: prva je uvek živahna komercijalna akciono-sentimentalističko-komedijaška produkcija, dok druga, na ovaj ili onaj način, predstavlja tematiziranje srpske političke realnosti, u koju spada razračunavanje sa bolnom ratnom prošlošću i seciranje iskustva tranzicije. Neposlušni tako, u punom smislu svog naslova upućuju odlučno „Ne!” postojećim, već toliko puta viđenim, tematskim kompleksima. Poput biljke koja je, nekim čudom, uspela da izraste iz pukotina…