Žena kao deo porodice i nacije prema naučnom tumačenju doktora Milana Jovanovića Morskog
Kako žena nigde ne dostiže u svom razvijanju čovečiju snagu, pojamno je, da ona zauzima mesto između čoveka i deteta. I dosta svedoče to mnoga, kako telesna, tako duševna svojstva u žene, koja su shodna dečijim svojstvima. Od prvih navešćemo samo hitrije i nepouzdanije pokretanje, i tanji glas; od drugih ljubav prema nakitu, igranki, blesku, veći stepen taštine, želju da gleda čudnovate i potresne događaje i drugo. Vidi se otuda jasno, da žena nije i ne može biti pozvana od prirode da upravlja, već da bude rukovođena od jačeg čoveka.
Ovo je citat iz knjige Dijetetika za više ženske zavode, koja je objavljena u Beogradu 1866, a čiji je autor doktor Milan Jovanović, poznat i kao svetski putnik nazvan – Morski, ponekad i Bombajac.
Danas bi ovakvi stavovi itekako bili zapanjujući sve i da su usmeno izrečeni, a kamoli da se nađu u jednom udžbeniku koji je država odobrila, pa zato treba posvetiti punu pažnju ne samo knjizi i njenom autoru, nego i epohi koja je takvu naučnu misao baštinila, kako bi se videlo da li ipak postoji mogućnost za razumevanje navedenih shvatanja, čak i ako se gledaju iz perspektive današnjeg društva.
Jasno je da citirano mišljenje pripada davno prohujalom devetnaestom veku, ali i autor Dijetetike u svemu je bio čovek tog stoleća, pa i samim fizičkim prisustvom: rođen je 1834. u Jarkovcu, u tadašnjem austrijskom Banatu (i kršten kao Manojlo, da bi docnije promenio ime u Milan), a umro je 1896. u Beogradu, prestonici Kraljevine Srbije. Već se na prvi pogled vidi da život dr Milana Jovanovića obuhvata vreme prelomnih dešavanja za srpski narod i Srbiju, koja je politički tek stasavala i usput izgrađivala kulturne i naučne institucije trudeći se da nadoknadi propuštena dostignuća koja su u Evropi bila već odavno ustaljena i uobičajena.
Ko je tačno bio Milan Jovanović Morski – do nedavno nije bilo lako odgovoriti na ovo pitanje, jer se o ovoj značajnoj istorijskoj ličnosti veoma malo pisalo, iako je reč o čoveku koji je bio ne samo neposredni svedok brojnih epohalnih događaja u srpskoj kulturi i nauci, nego je po mnogo čemu njegov rad imao pionirski karakter u srpskom društvu.
Stekavši medicinsko obrazovanje u Beču i Lajpcigu, Jovanović je predavao u školama koje su same po sebi predstavljale početak modernog obrazovanja u Srbiji, pritom je obogaćivao nastavu sopstvenim udžbenicima, među prvima pisao komade za tek osnovane nacionalne teatre u Novom Sadu i Beogradu, prevodio je i Šekspira (Mera za meru), kao lekar radio na dvoru crnogorskog knjaza Nikole i pomagao hercegovačkim ustanicima, bio je začetnik pozorišne i muzičke kritike u Srba, bio je član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije, potpredsednik Matice srpske, sekretar Srpskog lekarskog društva, najzad i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Povrh svega, on je, u svojstvu brodskog lekara, pohodio obale Indije i Kine, ploveći od Trsta do Šangaja, pa iako sigurno nije bio prvi Srbin koji je dospeo do Dalekog istoka, ipak je verovatno bio prvi među uglednim srpskim naučnim i kulturnim poslenicima koji je pokazao ogromno interesovanje za istoriju, tradiciju i kulturu udaljenih azijskih zemalja, a zatim pokušao da to neposredno predstavi publici svog naroda kroz slikovite putopise i eseje o orijentalnim književnostima, posebno o indijskoj.
Biografija dr Milana Jovanovića Morskog obrađena je kao posebna jedinica u Enciklopediji Srpskog narodnog pozorišta, gde stoji da je Jovanović bio „lekar, književnik, kritičar, dramatičar, svetski putnik i putopisac, akademik“. Ovo je na internetu dugo bila jedina detaljna biografija doktora Morskog, jer se njegov životopis kao poseban članak na Vikipediji pojavio znatno docnije. Ono što može biti zanimljivo, to je da još nekoliko istorijskih ličnosti nosi identično ime i prezime, poput književnika Milana Jovanovića Stojimirovića i dvorskog fotografa Milana Jovanovića, ali je svakako najpoznatiji lekar Milan Jovanović Batut, koji je takođe bio jedan od osnivača Srpske književne zadruge, pa su ne samo identično ime i prezime, nego i identična profesija i kulturna delatnost možda dovele do toga da Milan Jovanović Morski padne u zasenak svog imenjaka i kolege, te na duže vreme bude potpuno zaboravljen.
Ali, na taj je zaborav izgleda najviše uticala jedna neobična okolnost, jer kao da je doktor Morski jednog momenta preterao sa svojom erudicijom, svestranošću i kosmopolitizmom – bar je tako delovalo ondašnjim akademskim krugovima. Čim se Jovanović usudio da napiše članak o staroindijskoj drami (pošto je imao prilike da se na samom izvorištu upozna sa ovim žanrom), kao glavni nedostatak tog članka istaknuto je – autorovo nepoznavanje sanskrita, jezika drevne Indije. Uzalud je bilo dokazivati da se radi o vrsnom poznavaocu latinskog, nemačkog, ruskog, engleskog, francuskog, mađarskog i italijanskog jezika, uzalud je bilo podsećati da mnogi srpski pisci ne prevode Šekspira sa engleskog izvornika, nego indirektno, uglavnom na osnovu nemačkih prevoda – uzalud, jer jednom za svagda, dr Milan Jovanović ostao je u beogradskoj čaršiji upamćen kao gospodin koji ne zna sanskrit, i to prvenstveno zahvaljujući negativnoj oceni od strane eminentnog književnog kritičara Ljubomira Nedića („Indijske drame“, Srpski pregled, Beograd 1895, br. 3; „Odgovor na književne klevete“, Srpski pregled, Beograd, 1895, br. 7), na šta se i sâm Jovanović osvrnuo u svom članku „Književna kleveta, posvećeno pažnji dr Lj. Nedića“ (Delo, Beograd 1895).
Već je napomenuto da je doktor Morski bio jedan od osnivača Srpske književne zadruge, ali njegovo je ime nezaobilazno i kad se govori o prvim Zadruginim redovnim kolima, gde su Jovanovićevi radovi štampani ovim redosledom:
Kolo I (knj. 2): S mora i sa suva. Crte dr Milana Jovanovića. 1892.
Kolo III (knj. 16): Tamo amo po Istoku. Crte dr Milana Jovanovića. Sveska prva. 1894. (Prilog: geografska karta Indijskog okeana i okolnih zemalja – u boji.)
Kolo IV (knj. 25): Tamo amo po Istoku. Crte dr Milana Jovanovića. Sveska druga. 1895.
Kolo VII (knj. 47): Gore dole po Napulju. Putničke crte. Napisao dr Milan Jovanović. 1898. (Posthumno izdanje. Predgovor napisao Andra Gavrilović. Prilog: geografska karta okoline Napulja.)
Iako se biografija doktora Morskog našla u trotomnoj enciklopediji Znameniti Srbi XIX veka (urednik Andra Gavrilović, Beograd–Zagreb 1901–1904), ipak je on vrlo brzo nakon smrti pao u zaborav, a njegovo je delo potpuno skrajnuto, o čemu dovoljno govori i činjenica da se ni Jovan Skerlić u svojim tekstovima, pa ni u čuvenoj Istoriji nove srpske književnosti (Beograd 1914), nije posebno dotakao Jovanovićeve literarne delatnosti. Kao da je i u pogledu sećanja i uspomene doktor Morski zauvek ostao u – devetnaestom veku.
Ako je u narednih sto godina i bilo reči o dr Milanu Jovanoviću Morskom, on je uglavnom spominjan samo usputno, najčešće u sećanjima svojih savremenika, poput Sima Matavulja i Todora Stefanovića Vilovskog, dok se u ostalim slučajevima najčešće radilo o naučnim studijama ili novinskim člancima, koji ipak nisu mogli doći do velikog broja čitalaca. Tako su zagrebačke Narodne novine objavile 1934. članak „Stogodišnjica rođenja srpskog književnika dr Milana Jovanovića“, a 1935. u Godišnjaku Matice srpske izašao je tekst Jovana Grčića „Milan Jovanović Morski (1834–1896)“. Tek četiri decenije nakon toga, Jovanovićeva lekarska delatnost predmet je studije Sava D. Plamenca: Dr Milan Jovanović „Morski“ i njegova disertacija (Beograd 1974), a nakon još jedne velike vremenske pauze, književni istoričar Goran Maksimović osvrće se na putopisnu prozu doktora Morskog (tekst je objavljen u Maksimovićevoj knjizi Identitet i pamćenje, Niš 2011) i priređuje za štampu Jovanovićevu „šaljivu igru“ Nesuđeni (Beograd 2011). Međutim, sve to nije moglo imati velikog odjeka u javnosti, jer Jovanovićevi radovi (ni beletristički, ni književnonaučni, ni pedagoški) nisu se preštampavali duže od sto godina, a pošto se ni Jovan Deretić u svojoj Istoriji srpske književnosti (Beograd 1983) nije posebno osvrnuo na književni rad doktora Morskog, time kao da je senka zaborava bila još jednom potvrđena. Jedino je, istini za volju, bilo malobrojnih pozitivnih primera kad je u pitanju povratak Jovanovićevom pozorišnom radu, jer je u kragujevačkom Narodnom pozorištu odigrana 1956. Šekspirova Mera za meru najvećim delom prema prevodu doktora Morskog, a 1968. u beogradskom Narodnom pozorištu, povodom stogodišnjice izgradnje teatra, prikazan je odlomak iz Jovanovićeve istorijske drame Kraljeva seja.
Prva detaljna monografija o lekaru, piscu, kulturnom delatniku i svetskom putniku Milanu Jovanoviću Morskom, a samim tim i o celokupnom njegovom radu, pojavila se tek 2017, i to iz pera dr Snežane Veljković (rođena u Nišu 1946, preminula u Beogradu 2020). Knjiga karakterističnog naslova Gospodin koji nije znao sanskrit zapravo je i panorama sredine u kojoj je doktor Morski stasavao i radio, a s obzirom na to da je autorka knjige bila lekar po struci, tim pre je fascinantno kako se snašla u tumačenju Jovanovićevog beletrističkog i književnokritičkog rada, maltene kao da joj je i književna nauka uža profesija. Iako joj je sigurno bilo lakše kad je osvetljavala lekarsku delatnost Jovanovićevu, jer tu je bila na svom terenu, dr Snežana Veljković nije poklekla pred teškim zadatkom da maltene bude prva koja će istražiti, sakupiti i prikazati celokupan život i rad jednog nepoznavaoca sanskrita, a pritom je dala i svoje stručno mišljenje ne samo o čoveku čiju je biografiju istraživala, nego i o epohi koja je tog čoveka iznedrila, i o sredini koja ga je vaspitala.
Donekle je dr Snežana Veljković svojim marljivim i objektivnim radom pomalo demantovala i samog Jovanovića, odnosno njegov stav da žena „zauzima mesto između čoveka i deteta“, te da je uglavnom shodna „dečijim svojstvima“. Ipak, možda je Jovanović bio u pravu kad je rekao da ženu privlače čudnovati događaji, jer se i desilo da njegova nesvakidašnja biografija bude prvi put u celini proučena od strane jedne žene, koja je i sama očigledno bila fascinirana Jovanovićevim životom, čim se upustila u takvo opsežno istraživanje. Sa te strane gledano, neutoljiva želja za senzacijama, navodno svojstvena prvenstveno ženama, pokazala se itekako korisnom.
Osim pedantnog rada prilikom sastavljanja monografije, dr Snežani Veljković mora se priznati i velika doza objektivnosti, možda čak i prevelika u pojedinim momentima, jer se i od istoričarâ donekle očekuje da zastupaju i ističu svoj stav.
Međutim, čak i kad je u celosti citirala Jovanovićev pasus posvećen ženi koja „nije i ne može biti pozvana od prirode da upravlja, već da bude rukovođena od jačeg čoveka“, autorka monografije izbegavala je da bilo šta komentariše, a kamoli da nameće svoje lično mišljenje – ona je, naime, samo napomenula da je takav stav očigledno nekada bio dosta rasprostranjen, te da su generacije i generacije bile tako podučavane. Tim kraktim zaključkom je, ustvari, rečeno mnogo više, a na čitaocima je da sami zaključe kako su takva nauka i vaspitanje mogli uticati na formiranje svesti građanskog društva u Srbiji tek oslobođenoj osmanlijske feudalne vlasti. Da li će Jovanovićeva naučna misao biti protumačena pozitivno ili negativno, zavisi prvenstveno od toga koja je orijentacija bliža čitaocu kao pojedincu.
Još bi kontroverznija mogla biti izvesna Jovanovićeva shvatanja sačuvana u rukopisima koji su tek nakon doktorove smrti publikovani (u časopisu Brankovo kolo, 1896), a koje je dr Snežana Veljković takođe preštampala, opet se ne upuštajući u dublju analizu niti u donošenje bilo kakvih zaključaka, mada bi se sigurno moglo raspravljati o Jovanovićevom stavu prema porodici i potomstvu kao najvažnijim segmentima društva i države.
Očigledno dosledni tradicionalista, doktor Morski smatra da je porodica čoveku najbolja motivacija za rad, a pošto neoženjen čovek „može s malo rada svoj život da obezbedi, to će naravno privreda biti slabija onde gde je brak redak“, pa se otuda porodica posmatra i kao osnovni stub društva, bez čega nema stabilne države i nacije.
„Deca su i cilj i prirodna posledica braka“, ističe Jovanović. „Neplodnost je bračna pust život: mi tada ne vraćamo društvu ono što smo od njega dobili, tj. život.“ Najzad, doktor Morski se poziva i na istoriografiju kako bi odbranio instituciju braka, jer „iako mnogi vele da narod večno živi, ipak vidimo da su uginuli čitavi narodi gde ne bejaše tvrda osnova braka“.
Vaspitan u patrijarhalnom duhu, dr Milan Jovanović nije mogao da razume one ljude „koji u braku misle samo na sebe, na svoju udobnost i usladu“, a pogotovu je osuđivao žene koje „toj udobnosti i usladi žrtvuju svoj porod“, napominjući i upozoravajući da se „priroda ovakvim ljudima grozno sveti: kad nastupi starost, kad telo malaksalo potrebuje naslona – okolo njega nema odrasle dece koja će da ga podupru, nema gdešto žive duše…“
Naravno da bi ovakvi stavovi danas naišli na tešku osudu, a sve i kada bi bili do poslednje reči istiniti, ipak se nikom ne bi moglo dati za pravo, pa ni jednom lekaru pedagogu, da pojedincu nameće navodne interese nacije, države i društva. Štaviše, Jovanoviću bi bilo zamereno što neosnovano i bez ikakvog povoda daje sebi za pravo da proriče kakvu bi starost mogli doživeti oni koji ne budu imali dece. Najzad, ako se pojedinac i odluči na potomstvo prvenstveno radi očuvanja nacije, opet je u pitanju odluka tog pojedinca, pa on ne može da je nameće svojoj okolini, a kamoli da takve misli unosi u zvanične državne udžbenike.
Sredinom XIX veka razmišljalo se potpuno drugačije, smatralo se da je pojedinac obavezan prema društvu koje ga je odgajilo, prema državi koja ga je školovala, pa i prema naciji iz koje je potekao (ovo kompleksno pitanje je, u svojoj pripoveci Švabica, maestralno dočarao još jedan srpski lekar koji se bavio književnošću – Laza Lazarević), a sigurno bi se tada našao i veliki broj žena, možda i učenih žena, koje bi bile saglasne sa navedenim Jovanovićevim stavovima, zato što njima nije bilo suštinski ničeg lošeg, a pogotovu nije bilo loših namera, tim pre što se podrazumevalo da porodica, pored volje za radom, donosi i iskrenu radost, pa i pravu volju za životom.
Možda je ipak šteta što se dr Snežana Veljković nije dublje upustila u razmatranje radova koje je u obimnijim izvodima citirala, jer neupućeni čitaoci njene monografije lako bi mogli Jovanovićeve ideje projektovati u današnjicu i prilagoditi ih aktuelnim problemima i razmiricama, pa čak pomisliti da je doktor Morski bio ne samo tradicionalista, nego i šovinista, izraziti klerikalac i konzervativac, najzad i rasista koji je brak i potomstvo posmatrao samo kao sredstvo za očuvanje čiste nacije.
Ipak, jedan podatak iz doktorove biografije opovrgava tvrdnju o Jovanoviću kao šovinisti, jer supruga mu je bila Nemica (Austrijanka) Tereza Labor, a sem toga, njih dvoje su dugo godina bili u braku pre nego što im se najzad rodio sin, tako da verovatno i u tome treba tražiti koren Jovanovićevoj želji za očuvanjem nacije kroz potomstvo, što se očigledno prenelo i na stručne radove.
Može izgledati čudno što patrijarhalne i tradicionalne stavove o ženi i porodici zastupa čovek koji se školovao u Beču, imao svestrana interesovanja (od medicine do pozorišta), docnije prošao i pola sveta – ali, odavno je poznato koliko su upravo takvi ljudi, gde god da su se zaticali, ostajali verni svom kućnom vaspitanju, svom narodu i kulturi iz koje su potekli (makar ona bila i izrazito patrijarhalna), koristeći pritom svoje znanje i iskustvo da već postojeću domaću tradiciju unaprede, a ne da je ruše ili iz osnova menjaju tako što bi veštački unosili potpuno nove ideje stečene na strani.
Zanimljivo bi bilo znati da li je dr Milan Jovanović Morski zbog svojih stavova bio kritikovan od strane ondašnjih feministkinja, ali ipak nije sačuvan nijedan dokaz bilo kakve rasprave tog tipa. Sasvim je sigurno da je Jovanovića lično poznavala Katarina Milovuk, upravnica beogradske Više ženske škole i jedna od najizrazitijih feministkinja tog doba u Beogradu (postoji podatak da je bila i jedina žena kojoj je bilo dato pravo glasa na izborima za Narodnu skupštinu Kraljevine Srbije), izvesno je da su njih dvoje i sarađivali u jednom periodu, moguće je da su ulazili i u polemike, ali sama činjenica da su i tradicionalista Jovanović i feministkinja „Milovukovica“ imali prilike da, svako za sebe, javno zastupaju lične stavove i promovišu ih među građanskom omladinom, dovoljno govori o demokratičnosti i slobodoumnosti jedne sredine koja se od turske čaršije pretvara u varoš evropskog profila.
Ako je imenu dr Milana Jovanovića Morskog bilo suđeno da dugo ostane zarobljeno u prohujalom XIX stoleću, to se nikako ne bi moglo reći za probleme o kojima je doktor Morski pisao, jer oni za narednih stotinu godina nisu prevaziđeni. Naprotiv, i danas se mogu uočiti dve izrazito suprotstavljene struje kada se govori o potomstvu, abortusu, braku i vanbračnim zajednicama, položaju porodice u društvu, obavezi pojedinca prema državi i naciji, a posebno o pravima, dužnostima i ulozi žene, tako da je ova tematika itekako aktuelna i na početku XXI veka, tim pre što se o njoj javno diskutuje na svim dostupnim medijima i što se u raspravu uključuju sve socijalne, političke i ideološke grupacije, od crkvenih velikodostojnika do nevladinih organizacija.
I pored svega, koliko god konzervativno i prevaziđeno delovali Jovanovićevi stavovi o ulozi žene u društvu, ostaje činjenica da su napisani iz najbolje namere, jer kad doktor Morski pominje napredak nacije i društva, on zapravo misli na jedinku koja je neraskidivi deo tog društva i koja treba najpre sebe da usavršava (pa i da sagleda sopstvene mane), a zatim da svoj uspeh ugradi u napredak čitave sredine, najzad i države. U svakom slučaju, to mnogo više liči na utopiju nego na klerikalni konzervativizam.
Što se tiče Jovanovićevog zaključka „da žena nije i ne može biti pozvana od prirode da upravlja, već da bude rukovođena od jačeg čoveka“, tu se mnogo više muškarcu ukazuje na obaveze prema ženi, nego što se ženi oduzimaju bilo kakva prava. Ukratko rečeno, muškarcu se u dužnost stavlja zaštita žene, a ne njeno podređivanje ili bacanje u ropstvo. Ako već „žena nigde ne dostiže u svom razvijanju čovečiju snagu“, tim pre je obaveza muškarca da preuzme ulogu zaštitnika i odgovornog vođe porodične zajednice. A koliko god da je preterano reći kako ženu odlikuje „veći stepen taštine“, opet sva odgovornost pada na muškarca ako zbog takvih ženinih slabosti opstanak porodice bude doveden u pitanje. Jovanović u svom udžbeniku ne pravi od žene robinju, nego je zapravo čuva od velike odgovornosti, smatrajući da žena ne treba da preuzima na sebe ono što nije u stanju da podnese.
Razumljivo je što bi danas ovakvi stavovi odmah naišli na osudu ako bi bili javno promovisani i propagirani, ali ako se setimo da su docniji razvoj društva i promena celokupne društvene svesti doneli ženi još i brojne obaveze uz sva novostečena prava, nije na odmet zapitati se da li je dr Milan Jovanović Morski ženu odista posmatrao kao neko niže biće potčinjeno muškarcu – kako može delovati na prvi pogled – ili, ipak, kao jedno nežno biće koje zaslužuje i treba uz sebe da ima muškarca sposobnog da je ispravno vodi kroz život.
Autor: Dušan Milijić
