Sve je teže dobiti podršku za filmove koji su pomalo neobični i nisu toliko predvidljivi, niti zadovoljavaju očekivanja svakoga, a to je lepota kinematografije: otkrivanje novih filmova u svim formama. Postoji usamljenička faza dok pišem scenario, onda jurim pare, a onda sam na brodu s ekipom i tada je uzbudljivo, isrpljujuće i božanstveno, a onda sam opet sam u sobi za montažu. Čitav proces snimanja filma za mene je kao zavođenje, divlji seks i onda trudnoća(u montaži).
Džim Džarmuš je umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika, neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Džarmuš tvrdi da snima komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster Kiton. Džim Džarmuš, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji i bendu Nika Kejva Bad seeds. Verovao je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik My way u obradi pank ikone, pokojnog Sida Višisa i legendarnih Sex Pistols. Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu nakostrešenu pank frizuru nazvali pompadur i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Moja kosa nije farbana, naglašava nonšalantno Džarmuš.
Radije bih da uopšte nemam para nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim. Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno.
Prvi, sudbinski i nezaboravni deo stvaralaštva jedne kultne autorske ličnosti u svetu modernog, nezavisnog američkog filma završava i zaokružuje antologijski omnibus( ovaj put sastavljen iz pet delova) – Noć na zemlji (1991.), film koji prati događaje u pet različitih gradova sveta, sudbine ljudi koji se voze taksijem pričajući svoje neobične životne priče i prolaze kroz gradove koji svojim značajnim mestima govore o sebi i onome što čini njihov jedinstven duh… Sa ogromnom dozom sjajnog humora, empatije i šarma, kao i uz melanholično-mističnu zvučnu kulisu maestralnog Tom Waitsa, Džarmuš se bavi ljudima s margine, strancima u surovom svetu apsurda, njihovim čudesnim putovanjima na kraj noći… selinovski, sa dozom ironije, andergraund otklona, posebnim, setnim tonovima u ovitku nadahnutog humora.
Kažu da su moji filmovi optimistični, ali ja osećam duboki pesimizam koji možda potiče odatle što sam Amerikanac. U Americi se sve pretvara u objekat, u nešto što se može prodati, sve se svodi na pohlepu i profit. Ja reagujem protiv toga praveći filmove o izmeštenim ili marginalizovanim likovima. Mene zanimaju male razlike u percepciji i okolnostima. Te razlike, zamagljivanje ivica, to su stvari zbog kojih me najviše raduje što sam živ na ovoj planeti.
Ovaj turoban film (prepun ironije i crnog humora) svojim dugim kadrovima donosi atmosferu različitih gradova na dva kontinenta. Fotografiju punu ugođaja i mekanih boja uradio je znameniti snimatelj Frederik Elmes (poznat po saradnji s Dejvidom Linčom u klasicima: Plavi somot i Divlji u srcu), uronivši u tamu i spleen svetskih metropola. Od urnebesnih scena Roberta Beninija u Rimu, preko ludila Njujorka i Los Anđelesa i slika savremenog košmara hladnog i užurbanog sveta stranaca, preko oporosti i sarkazma slepe devojke koja se vozi ulicama setnog Pariza do tragikomike koja kulminira u kaurismakijevskom kraju na ulicama zaleđenog Helsinkija, slikama sveta bezdušnosti gde se sve kupuje novcem i gde je otuđenost oduzela svaku čovekovu nadu u humanost i iskrenost, intrigantni i pronicljivi Džarmuš gradi iz ugla nepristrasnog posmatrača sliku modernog sveta, sliku malih, velikih ljudi i njihovih života na margini pozornice bogatih i moćnih. Bio je to fantastičan spoj komedije i drame izražen kroz sjajno napisane dijaloge.
Televizija i filmovi su savršen način da zaglupljujete ljude i ispirate im mozak. Ja vam nisam mejnstrim tip. Ja sam samo tip iz Akrona koji pokušava da nauči nešto o filmu. O filmu sam na otvoreniji način počeo da razmišljam zahvaljujući muzici i pank-rok sceni. Ne privlači me novac ili ono što vam Holivud nudi – morate da pravite filmove onako kako vam neki biznismen kaže. Ja ne mogu da radim tako. Ja poslovnim ljudima ne govorim kako da vode svoje poslove, zašto bi oni meni govorili kako da snimam filmove. Radije ću celog života da popravljam motore nego da snimim film u koji ne verujem.
Prvi deo antologijskog omnibusa odigrava se u Los Anđelesu. Poslovna žena dolazi u L.A. i kreće ka Beverli Hilsu. Ona je agent za kasting i traži mlade, talentovane glumice. Na putu do kuće, ona neobičnoj devojci koja vozi taksi (jedinstvena Vinona Rajder) i ponaša se krajnje nekonvencionalno, nudi ulogu na novom filmskom projektu i mogućnost da postane filmska zvezda. Ipak, ponuda je glatko odbijena. Neke druge vrednosti, stav i pogledi na život i svet u očima mlade taksistkinje imaju prioritet od čisto materijalnih i prolaznih. Lucidni Džarmuš svojim ležernim stilom čistog andergraunda spaja na momenat dva suprotstavljena sveta ogoljenog karijerizma i suvog materijalizma, s jedne i nonšalantne nemarnosti i slobode duha, s druge strane, inicirajući šeretsko varničenje relaksirajućeg humora u grotlu moderne civilizacije, urbane džungle noćnog Los Anđelesa.
Za mene je muzika najlepši oblik, a volim film jer je film vrlo povezan s muzikom. Pokreće vas u vlastitom ritmu. To nije kao čitanje knjige ili gledanje slike. Daje vam vlastiti vremenski okvir. Za mene je muzika najveća inspiracija. Kad sam depresivan, ili bilo šta drugo, pomislim na svu muziku koju još nisam čuo.
Nakon Los Anđelesa selimo se u još jedan od simbola urbane Amerike – grad Njujork. Izvesni crnac neuobičajenog imena – Jo Jo, pokušava taksijem da stigne do Bruklina, ali ga sudbina spaja s taksistom Helmutom, početnikom unutar velegradske džungle koja ne prašta. Vozač taksija je stranac iz tadašnje Istočne Nemačke i pokušava da opstane radeći u megapolisu kao taksista. U prigušenoj, setnoj džez atmosferi Njujork prikazuje svoje noćne čari.U beskrajno ležernoj atmosferi unutar koje se odigrava urnebesno duhoviti dijalog dva čoveka i dva čudesno različita sveta (koji se na kraju susreću, zbliženi sličnim sudbinama gubitnika sistema i zbližavaju) odigrava se neodoljivo simpatična njujorška nočna priča jednog taksiste i grada koji pulsira svojim suludim dvadesečetvoročasovnim tempom. Pre svih tu je čuveni, čarobni bruklinski most optočen svetlošću velegrada. Džarmuš prati sudbine malih ljudi, njihove priče s margine. Ja sam klovn, progovora o svojoj neobičnoj sudbini taksista Helmut. Novac mi je potreban, ali mi nije bitan.
Ništa nije originalno. Kradite sve ono što vas inspiriše ili napaja vašu maštu. Proždirite stare filmove, nove filmove, muziku, knjige, slike, fotografije, pesme, snove, slučajne razgovore, arhitekturu, mostove, ulične znakove, drveće, oblake, vodene površine, svetlost i senke. Izaberite za krađu samo one stvari koje direktno komuniciraju sa vašom dušom. Ako to učinite, vaš rad (i krađa) će biti autentičan. Autentičnost je neprocenjiva; originalnost ne postoji. I nemojte se truditi da prikrivate svoju krađu – proslavite je ako vam se dopada. U svakom slučaju, uvek zapamtite šta je Žan Lik Godar rekao: Nije bitno odakle stvari uzimate – već šta čete od njih načiniti.
Slike moderne Amerike, okupane svetlom neona i spleenom noći zamenjuje sledećom pričom večni Pariz – svojom mirnoćom, večnom tajnovitošću, neodoljivošću, prigušenom setom. Grad ljubavi, romantike, poezije i svetlosti. Ovaj put taksista je crni momak iz Obale Slonovače. Nakon početne nevolje i neprijatne nervoze, on vozi slepu devojku. Zar slepi ljudi ne nose crne naočare?, početno je pitanje jednog od niza crnohumornih, urnebesnih džarmušovskih dijaloga koje postavlja taksista slepoj putnici. Nikad nisam videla slepca!, njen je cinični, šeretski odgovor koji lucidnošću humora boji atmosferu ovog briljantnog filma. Blistavi dijalog, osnažen neverovatnom unutrašnjom energijom koja implodira i eksplodira svakom novom rečenicom i dosetkom, upotpunjava neverovatan ugođaj jednostavnosti i bliskosti ovog džarmušovskog impresivnog ostvarenja, esencije andergraunda, njegovog nonšalantnog borbenog stava i lucidnosti. Pored sjajnog, crnog humora film obiluje izvrsnom , melanholičnom muzikom. Vozeći se taksijem, pod okriljem noći, ljudi otkrivaju svoju dušu i poglede na život i svet.
Prvi filmovi Wima Wendersa su mi bili zanimljivi zbog putovanja i veze sa rokenrolom. Keruaka sam čitao prvi put sa četrnaest godina, i ništa nisam razumeo, pa sam mu se ponovo vratio kad sam napunio sedamnaest. Pročitao sam verovatno sve što je napisao. On nije među onima koji su najviše uticali na mene, ali volim njegovo delo. Duh pisaca ’’bit generacije“ je veoma uticao na mene. Tada sam želeo da vodim takav život.
Krećući se uzlaznom, sve humorističnijom i sarkastičnijom linijom jednog sasvim neobičnog, šeretskog ludila buntovnika i otpadnika od materijalistički ustrojenog sveta praznine i bezosećajnosti, Džarmušovim taksijem stižemo do još jednog večnog grada – Rima. A tu štafetnu palicu ludila, urnebesnog dijaloga i crnog humora preuzima nezaboravni Roberto Benini – ovaj put kao taksista, dodajući pun gas ovoj krajnje nekonvencionalnoj storiji o modernom svetu bezosećajnosti, otuđenja, ludila svakojake vrste – cinizma koji ne daje nikakvu šansu ljudskoj saosećajnosti. Sve se odvija u talasima fluktuirajućeg postmodernističkog haosa. Ništa se ne vidi. Mogli bi staviti i jača svetla u Rimu. Ovog zida nije bilo juče. Biskup sam u Rimu u 4 ujutro. Kakva nesreća! – ređaju se urnebesne replike kojima nas Benini uvodi u svet grada ljubavi. Njega zaustavlja sveštenik, kreće luda vožnja ulicama noćnog Rima i Beninijeva komična seksualna ispovest pomenutom svešteniku – tu su blasfemične storije o vođenju ljubavi sa bundevom (kao prvo seksualno iskustvo), potom ovcom ( koja se zvala Lola), bratovom ženom, zavodljivom Monikom. Na kraju svega sveštenik umire u taksiju od srca. Običan sveštenik, a težak kao kardinal!, reči su unezverenog taksiste koji pokušava da ukloni telo mrtvog putnika.
Moje poreklo je uglavnom češko i irsko. Imam ponešto i nemačke krvi. Ali, to je otprilike sve. Definitivno nisam Mađar. Bio sam u početku frizer. Radio sam kao tonski snimatelj na filmovima. Ali, uglavnom, najviše sam želeo da budem muzičar. Tada je u Njujorku bilo mnogo nedovoljno školovanih muzičara u grupama kao što su Television, Blondie, Talking heads, Ramones. Nije bilo važno da budete virtuoz, već da izrazite neko svoje važno osećanje. To je uticalo i na filmske reditelje. Iako nismo dobro poznavali filmsku tehniku, hteli smo nešto da kažemo kroz filmove.
Neobično putovanje preko sveta taksijem okončava se u gradu Helsinkiju, gradu još jednog genijalnog filmskog stvaraoca – Akija Kurismakija, ništa manje otpadnika, usamljenika, nezavisnog i angažovanog filmskog autora. Duše dva filmska diva susreću se u taksiju koji plovi hladnom, kaurismakijevskom atmosferom dalekog Helsinkija. Ulogu taksiste tumači jedan od kultnih Kaurismakijevih glumaca – Mati Pelonpa. Pijana mušterija zove se Aki, dok je ime taksiste Mika (aluzija na imena braće Kaurismaki). Dok pratimo priču o gubitku posla, alkoholizmu, beznađu, socijalnom dnu, margini (osenčenu britkim crnim humorom), taksista Mika se nadovezuje još crnjom sudbinom o gubitku prvorođenog deteta. Na kraju filma i života čovek ostaje sam i ponižen u jebenom svetu gde ništa nije besplatno!.
Posle filma Misteriozni voz(1989.) nisam imao nameru da snimam film sačinjen od epizoda. Ali je odjednom iskrsla prilika da snimim Noć na zemlji. To nije bilo sračunato. Ideja ovog filma je da, kada odete u taksi, ne razmišljate o tome kao značajnom iskustvu. Hteo sam da snimim film o onome što obično ne uđe u film. U ovom filmu se sve radnje odvijaju simultano; u pitanju je pet gradova; Los Anđeles, Njujork, Pariz, Rim, Helsinki. Na početku filma sunce zalazi, a na kraju ponovo izlazi. To simbolizuje određeni ciklus, ali je radnja istovremena.
Bio je to kraj jedne nezaboravne Džarmušove stvaralačke dekade i niza filmova koji će mu vremenom doneti kultni status. I mada je usledio niz ništa manje značajnih filmova, početna magija njegove ultimativne, beskompronisne prve dekade filmskog stvaralaštva ostala je do dana današnjih nedodirnuta i obeležena neobičnim sjajem u tami poput dalekih zvezda u svetu pokretnih slika.
Lepota ideja leži u tome što su one poput talasa u okeanu i one se povezuju sa stvarima koje su im prethodile i smatram da je veoma važno da prigrlite stvari koje vas interesuju i utiču na vas. Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna margina. Ne vidim sebe u glavnoj struji, tako da sam definitivno na marginama.
Autor: Dragan Uzelac
