Marlena i žena vamp

Ich bin die fesche Lola, der Liebling der Saison
Ich hab’ ein Pianola zu Haus’ in mein’ Salon
Ich bin die fesche Lola, mich liebt ein jeder Mann
Doch an mein Pianola, da laß ich keinen ran Dietrich

Zadimljena prostorija, ona na visokoj barskoj stolici sa muštiklom i pogledom žene osumnjičene za ubistvo, suviše svesna svog postojanja u vremenu kome nikako ne pripada, promuklog glasa, samo svoja. Na sebi ima odeću koja šokira. Ta odeća može biti muško odelo za prijeme ili neudobna žičana haljina Theda Bara-e. Akcenat oštriji, tvrdji izgovor mekih engleskih suglasnika sapliće i navodno najveće poznavaoce ženskog tela. Pucketav ton ranih dvadesetih godina prošlog veka još dodaje jaču draž ovom već dovoljno mističnom momentu. 

Danas žena vamp nosi pripijenu kratku belu u haljinu i nista ispod nje. Cigareta je ostala u ustima i pogled je i dalje isti, tajnovit, jer krije nju samu.

Vamp je nastao od reči vampir(a). Knjige, kasnije filmovi gotske tematike su uvek vodili u svet imaginarnog, u svet nekog udaljenog rumunskog napuštenog sela obavijenog tajnama, okruženog strmim liticama i, pod oblakom ptica, zamkom u daljini kome se vide samo oštri obrisi. U zamku je On sa svojim nevestama – devojkama koje noću dolaze i piju krv – život iz tela slučajnih prolaznika ili gostiju koji su izbarali loše prenoćište. Sve ovo ima jedno jako izraženo psihološko i erotsko značenje. Noć, beli čaršavi, zgodna tela vamp devojaka, žrtve – nevini muškarci ili žene – crvena krv, ujed. Orgazmički jak osećaj iscrpljenosti after vampire party. Ceo ovaj koncept prenešen u 20. vek predat je Mae West, Theda Bara-i i `andjelu` Dietrich na dalju slobodnu umetničku razradu pokazao se više nego uspešan.

Plavi andjeo je dominata, žena koja lako sa sarkazmom na usnama okreće svet oko sebe. Ona shvata ljude kao predmet nečega što mora biti pod njenom apsolutnom kontrolom. Njen uticaj ne mora da bude ograničen samo na suprotni pol, ona je najčešće i biseksualnih sklonosti, žena bez moralnih načela (mada je ova kategorija dokazano promenjliva), neodoljiva, učiteljica svima koji su probali da bar na dan (ili česće noć) budu deo njenog vamp života. 

U njenom svetu muškarci ne postoje. Oni su samo obične igracke kojima ona gradi neki svoj trenutni životni mozaik. U slučaju Plavog andjela, lik starog profesora je uništen, do mere da umire na kraju sam, ostavljen, ponižen. On je klovn u životu jedne Lole. Vamp devojka ide dalje i ne osvrće se.

Današnji vamp ima mnogo veze sa kombinacijom inteligenencije i lepote. U svetu ćerki bogatog hotelijera, ili silkonskih ex playboy zečica, osveženje je videti nekog ko zavodi i sopstvenim mozgom, ali i licem i telom. Testovi inteligencije, forme i oblici, matematičke operacije, sve je danas u službi dokazivanja kvaliteta moždanih vijuga modernog doba. Da li je beskonačno sedenje pred televizirom, koje je zamenjeno sedenjem sa lap topom u krilu, rezultiralo stvaranjem kreativnih invalida sa obiljem informacija željih reality show programa? Onaj mit o hamburgeru, debeloj Amerikanki, flaši piva i Jerry Springeru se transformisao u cyber verziju njih dvoje otromboljenih – devojke i muškarca koji u virtualnom svetu imaju šta da kazu jedno drugom. U realnom su nemi. Pitanje inteligencije je oštro povezano sa pitanjem alijenacije ili lepo srpski rečeno otudjenja. Kami nam je mnoge stvari davno pojasnio, raščlanio, ali taj nagoveštaj borbe je nestao pod cunami talasom tehnike kraja 20 veka. Stvorene su virtualne nakaze, nesposobne za emocije, prirodni izgled i komunikaciju kao osnovu ljudstva. Ljudima intelekt ne sme da bude pitanje, a pitanje je već par decenija, i počinje da vredja i boli mnoge. 

Povezati uzvišeni i deficitarni intelekt sa ženom i to lepom, je zaista nešto što bi pobilo osnovu komedijaštva modernog doba i burlesku o plavušama. I dok gledamo kako se u ponor ruši sve ono što su mačoisti vekovima naporno stvarali, gledamo i nju: Sharon Stone u ulozi Miss Trumell. Ovaj moderni vamp je inteligentno lep i može da vas jednostavno ima na koji način želi i kako želi. Nema odupiranja, jer sa njom je svaki trenutak pravi. Prepuštate se jednostavno njenoj IQ know-how magiji. 

Ona živi sama, na litici već strmog San Franciska, gde povući ručnu znači u svemu osim u porocima. Žrtve postoje, krv je svuda prisutna, opasnost je neminovna, ali zbog njene magnetičnosti klasičnog vampa u ruhu 20. veka, muškarac ostaje sam u igri protiv nje, postaje njen čovek, njen pion, gubi samopoštovanje, a u nju, tako opasnu, zadobija poverenje. Ona nastavlja da vodi igru. U odeći sličnoj Kim Novak, još jednoj hladnoj Hičkokovoj junakinji, sa belim kaputom, izvučenim obrvama par nijansi tamnijim od boje svoje platinaste kose, Sharon odlazi na ispitivanje u sobu punu tako jadno običnih muškaraca. Njoj u tom trenutku postaje zabavno i svoj cinizam pretvara u erotizovane odgovore, tačnije, priča upravo ono što žele da čuju i time šokira i hrani njihovu dosadnu svakodnevnicu. Ona postaje otelovljenje sna da pored sebe imaju opasnu, lepu, seksipilnu, ženu enigmu, bar na par sati, na jedan dan. Takvoj ženi se prašta, a sopstveni duševni i moralni pad se prepisuje ličnoj glupošću i staroj činjenici da muškarac razmišlja prvo polnim organom, pa onda mozgom. 

Najnoviji pokušaji zarađivanja novca na modelu vamp žene-vidljivi kod Aguliere, Pamele, Dite ili uopste dama iz spotova b produkcije heavy metal spotova, su iskreno deja vu i pomalo dosadni. Publici na ovaj način se ne pruža ništa novo. 

Na kraju, postavlja se pitanje koliko je vamp srećan filmski ili životni karakter? Da li u svemu tome ima nešto i za nju? Da li ona izlazi i kao emocionalni pobednik ove tipično muške drame?

Ceo jedan vek je radio na posebnom profilu žene vladarke mozga, emotivnog ubice, futurističke Lukrecije Borzije. Sve što su ranije prikazivale Andresenove ili čak keltske bajke i Homerove price sa Jonskog mora u obliku veštica, magneta za sve oko sebe, film je prikazao taj zagonetni profil opasne žene kroz platinaste i hladne muze –ikone samog početka Hollywooda i tako napravio model one koja ume da vlada. Boja kose je promenjena, plavuša više nije naivna princeza, već ona koja uzima sve, gazi, živi život makijevalizma, i radi sopstvene zabave, igra se sudbinama oko sebe. Na žalost, čitajuci o životima žena koje su bile i ostale vamp, dolazi se do tužnog zaključka da pravu porodičnu i onu iskonsku žensku sreću nisu imale ni kada su je srele.

Autorka: Ivana Jocić Veselić

Related posts

Leave a Comment