Da li je Andrić imao tajnu ljubav: Ko je bila Jelena, žena koje nema?

Ako je važno da svi sebi ,pogotovo u ovim ograničenim uslovima življenja ,kažemo „život ide dalje“,hajde onda idemo dalje sa lepim stavrima. Npr.pričajmo i pišimo o ljubavi.Tražimo je,nudimo i stvarajmo.

Ili ugledajmo se na slavne ljubavi.One su uvek bile dobar povod za rađanje novih. Sećate li se priče Ive Andrića „Jelena žena koje nema“ .U njoj koliko ljubavi ,pouka toliko i tajni.Ko je bila Jelena iz ove čuvene pripovetke poznatog pisa i Nobelovca Ive Andrića ?

Krajem aprila tačnije 24.ovog meseac biće tačno 45 godina kako je na Novom groblju u Beogardu ,nedaleko od groba supruge Milice ,položena urna s pepelom Ive Andrića.

Ove godine je i 59 godina od kako mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost koju tradicionalno dodeljuje Švedska akademija nauka.

Ove , 2020.godine je i 128 godina od rođenja ovog Nobelovca jedinog sa ovih prostora.

Iz ugla novinarskog razmišljanja na našim prostorima teško je ,u sferi onih koji makar i uzgredno bave piscima i litreraturom ,pa i njihovim životima posebno, naći čoveka koji se ne seti ovog velikana pisane reči .

Pisao je, govorio i slao poruke:
„Od prve ljubavi se ne može pobeći“, „Tek kad izgubi majku,čovek postaje svestan onoga što je imao“ „ zatim, „Nova štala, a stara stoka, napisao je slavni književnik po čijim se rečima, ponašanju ili delima nikada nije moglo naslutiti o kakvom je geniju reč.

„Niša ne biva pre nego što treba da bude ,rekao je pošto je „izdžao“ punih trideset godina da njegova voljena Milica Babić bude slobodna kako bi se oženio njome.Oženio se sa 66 godina i ona mu je bila prva ,a po mnogima i jedina .

Kako na portalu https: // glossy .espreso . rs / poznati/vesti/51580/ivotna-pria-ivo-andri-nita-ne-biva-pre-nego-to-treba-da-bude piše Moni Marković „Nakon venčanja ,Andrić više nije krio da je pišući priču „Jelena žena koje nema“ imao na umu baš Milicu i s njom je svio i svoj prvi dom …“

Milica Babić i Ivo Andrić

Književni istoričar Dragoljub Vlatković zabaležio je i ovaj detalj:

„IZVESNU zabunu u tumačenju Andrićeve Jelene kao žene iz mašte unela je i Jara Ribnikar – tvrdi Vlatković. – Na venčanju Ive Andrića i Milice Babić, Jara Ribnikar je prilično drsko upitala mladoženju: da li je Milica ta Jelena o kojoj je toliko pisao. Našavši se u neugodnoj situaciji, kako reći da nije kad se njome upravo ženi, Ivo je odgovorio potvrdno. Međutim, niko se nije zamislio nad činjenicom da je Ivo o Jeleni pisao mnogo godina pre nego što je Milicu sreo.“

I možda baš to , ta čuvena i skoro nenadmašna priča“Jelena žena koje nema „ukazuje na tajnu ali i na ljubav koju je pisac nosio sa sobom. S druge strane ,kako je zableženo na https://glossy.espreso.rs „Nikada se mnije saznalo kada su Milica i Ivo shvtili da pisac od početka na nju ne gleda kao na prijatelja.“

A godine 1987. u tadašnjoj štampi provukla se stidljivo i nezapaženo informacija da je u arhivu SANU u Beogradu, u fascikli br 19 i zaostavštini Ive Andrića pronađena dopisnica na kojo je pisalo:

„Dragi Ivo,

Ne znam da li se sećate Krakova, ulice Bonarovske i familije Iržikovski . Ja sam Helena Iržikovska, sada stara udova Lutavski…“

Dopisnica je upućena kao čestitka za dodelu Nobelove nagrade.Da li sa dovoljno dobrim razlozima ili ga se tek tako posle 47 godina setila.?! Podsetimo nagradu je dobio 1961.godine a u Krakavu je kao student na Filozofskom fakultetu Jagelonskog univerziteta u Krakovu bio sve do 28.juna 1914.godine,kada je posle vesti o sarajevskom atentatu i pogibije Fransa Ferdinanda napustio Krakov.

Uz veliko i dužno poštovanje za delo i ličnost Ive Andrića, a bez ikakve želje za senzacionalizmom, pokušao sam da saznam neodgonetnutu tajnu – ko je bila žena koja se setila Ive Andrića i koga podseća na mladost,na ulicu,svoju familiju…Da li ta dopisnica ukazuje ,ne samo na pošptovanje nego i na eventualnu ljubav.Zašto ju je Ivo čuvao? A sačuvana je u jednom starom i skoro zaboravljenom nikad objavljenom rukopisu ,“Konac komedije“ koji je Nobelovac napisao ali kome se nije pridavao naročit značaj(a meni je baš to bilo čudno -zašto ga je krio). Jer ako ju je čuvao ,pa još sakrivao ,a za njega se govori „da je svoje lične stavrui krio k’o zmija noge“znači da mu je bila značajna?!

Otišao sam u Krakov sa nadom da je sasvim moguće, kao u većini slučajeva , da je za Poljake Helena ustavri Jelena. Da Krakov i ulica Bonarovska krije više tajni. Možda je to sasvim dovoljno za slaganje kockica mozaika (Ivo bi to nazvao „znakovi pored puta“) o jednoj mladalačkoj ljubavi.Da li je mladi Ivo Andrić kao student Mlade Bosne možda bio zaljubljen. U koga? Ko je ta žena koja ga se rado seća?

Taj put u Krakov i povratak sa novim detaljima i novim „ključem“ pomaže da se bolje shvati njegova književnost. Ali pre odlaska u Krakov, naišao smo na tekstove o Evgeniji Gojmerac iz Zagreba za koju je Miroslav Krleža, nekoliko godina pred smrt, priznao Matvejeviću da su ga za nju „vezivala neka mladalačka uzdisanja“. Da li su naša dva najveća pisca ovog veka uzdisala za istom devojkom? I da li je Ivo Andrić imao tajnu ljubav? Ko je ona bila?

Kao svršeni maturant, sa ne baš briljantnim uspehom, Andrić je u Zagreb stigao u jesen 1912. g. Skromna stipendija će mu omogućiti da postane student Matematičko-prirodoslovnog fakulteta. Smestio se u Kačićevoj 21, gde su studenti iznajmljivali sobe. U upisnom listu se zove Ivan Andrić, staratelj mu je teča iz Višegrada.

Zagreb tog vremena je bio malo čudan grad. Hrvatski ban je Slavko pl. Cuvaj, protiv koga je Andrić demonstrirao u krvavim sarajevskim sukobima sa policijom. Cuvaj je surovi tiranin, a njegovu diktaturu u to vreme nazivali su „jedinstvenom u analima modeme Evrope“. Pa ipak, Zagreb nije tužan grad. Onemogućeni u svojim slobodama, zagrebački intelektualci se okreću kulturi i jačanju kulturnih vrednosti u pozorištu, u literaturi, muzici, pa i u nekom „podzemnom javnom životu“. Taj „podzemni javni život“ odvija se u nekoliko poznatih kafana, čiji je „nekrunisani kralj“ Matoš. O tom vremenu Ljubo Vajsner piše: „Sa Matošem se ispilo nekoliko podruma vina, uništilo nekoliko kavinih plantaža“. Miroslav Karaulac je detaljniji: „Okružen svojim dečkima, discipulusima, steklišima, grabancijašima, flanerima, muzikantima, kelnerima, fijakeristima, vic-maherima, fakinima, mlađarijom i studentarijom, glumcima i diletantima, feljtonistima i novinskom pečalbom — celom boemijom s prve decenije veka — „sve sami neurastenici“ (Tin) — Matoš je na čelu rasula, nad pustinjom, predvodio bdenje, proizvodio događaj, „Uveo život“, vraćao životu napetost, čineći haos još većim, savlađujući u svom kratkom usiljenom maršu pustinju, osvetljavajući je u prolazu kratkim, intenzivnim svetlom, proizvodio čudo — novu veštinu, ulazeći tu, na licu mesta, u legendu“.

ANDRIĆEVO UPOZNAVANjE SA EVGENIJOM

Po dolasku u Zagreb, već tokom prvog studentskog semestra Andrić je upoznao veliki deo zagrebačkih boema, od kojih će mnogi kasnije postati poznati umetnici.

Posebno se sprijateljio sa Krešom Kovačićem, Čerinom, Viznerom, Pjerom Križanićem, Josipom Pavićem. Sa njima je odlazio svuda gde su oni išli. Nije bio potpuno anoniman, reputacija pesnika čije je pesme štampala „Bosanska vila“ još više buntovnika i štrajkača iz gimnazijskih dana, dali su mu određenu popularnost. Ne treba zanemariti ni da je bio uvek uredno, čak i moderno odeven i da je lep i naočit muškarac, što će ostati čitavog života, pa i u starosti. Kreško Kovačić ga se ovako seća, iz tih dana: „Ivo je dočekan na univerzitetu simpatijama cijele nacionalističke omladine. Bio je bjelolik i nježan poput djevojke, prijazan i duhovit… Bio je uvjek korektno odjeven i u ponešto razuzdanoj kavanskoj bohemiji isticao se finim i gotovo otmjenim ponašanjem, tako da su ga nacionalistički omladinci, koji su već tada djelili položaje u budućoj državi, odredili za diplomata.“

Andrić će kasnije i postati diplomata, ambasador. No, već prvih dana na fakultetu, iako finog i otmenog ponašanja, učestvovaće na đačkim demonstracijama kao jedan od vođa, zbog čega će imati neprilika.

Godine 1913. on je u Beču upisao treći semestar slavistike, uz stipendiju sarajevske opštine od 1200 kruna. Stanuje u skromnoj sobi u Severin Gase 4, blizu fakulteta i sluša predavanja iz (istorije srpskohrvatske književnosti 17. i 18. veka a profesori su mu najveći autoriteti Bečkog univerziteta. To je ono što je uvek želeo: da studira književnost svojih naroda. Ali, bečka klima mu ne prija, više je bolestan nego zdrav, pa se vraća u Zagreb, gde ga neguje Evgenija, kojoj će kasnije pisati: „I sad se sjećam da sam jednom bio bolestan i da si mi ti davala čaj i praške i da ti nikad, nisam za to zahvalio.

O svom boravku u Beču, pisao je jednom prijatelju: „Moje življenje u tom gradu bilo je dobro i korisno: biblioteke, seminari, predavanja, obilje knjiga, vremena i sredstava, ali moje zdravlje veoma slabo, nisam ni zapažao dok nije bilo gotovo kasno: Iječnik je ustanovio jak katar i ozbiljno mi savjetovao da napustim Beč. Dobri prijatelji saznaše za moju nevolju i pozvaše me ovamo. Slab sam ja još i vidno opao, ali će ovaj zrak sve popravit.“

Opet je u Zagrebu i želi da ode u Rusiju na studije („jer ruski znam dobro“). Nije otišao u Rusiju, već se vratio u Beč da položi ispite, a onda se uputio na Krakovski univerzitet. Ovaj prelazak je i pravdao svojim zdravljem, ali je sigurno i da je bilo i nekih političkih razloga: Studenti iz naših krajeva su bojkotovali jezik okupatora i težili da pređu na slovenske univerzitete. Otišao je u Krakov, ne znajući da će taj grad zauvek ostati u njegovom srcu. Ali, pre toga je upoznao Evgeniju Gojmerac.

EVGENIJA

Upoznao ih je Ljubo Vizner, koji je bio rođak porodice. On je mladog Andrica doveo u dom Gojmerčevih u zagrebačkom Gornjem gradu, ulici Jurjevskoj broj 25. Matrona Fanika Gojmerac je bila udovica, prilično imućna, jer joj je muž bio vlasnik male fabrike rečnih brodova i šlepova. Fanika je imala dve ćerke, istoimenu Faniku, koja je imala 21 godinu kad je Andrić prvi put došao u njihov dom i mlađu Evgeniju, tada staru 18 godina. Obe su bile učenice Konzervatorija; starija je učila klavir, a mlađa violinu. Obe su bile poznate i vrlo cenjene među đačkom i studentskom omladinom, a njihov dom stecište mladih intelektualaca tog vremena. I obe vrlo lepe, što nije beznačajno.

Andrić i Evgenija su se sprijateljili. Da li je to druženje bilo nešto više od prijateljstva, teško je dokučiti. Dopisivali su se, ali nije poznato šta mu je ona pisala, jer Andrić nije sačuvao njena pisma. Međutim, njegova pisma njoj, i danas postoje.

Dopisivanje je počelo njenom inicijativom. Poslala mu je kartu kad je posle prve godine studija otišao na raspust u Višegrad. Malo nemarno, na ovu kartu će joj on odgovoriti tek u poznu jesen, kad je bio već u Beču. Kad se bolestan vratio iz Beča, Evgenija ga je negovala, kad je otišao u Krakov pisao joj je češće, ali uvek sa nekom molbom i potraživanjem da mu i nešto učini. Kad je posle Krakova uhapšen u Splitu i surovo sproveden u mariborsku tamnicu, pisao joj je često, i opet sa raznim molbama, da mu pošalje knjige i slično. Treba pomenuti i to da ga je ona pronašla u mariborskoj tamnici još pre nego što joj se on javio. A posle, kad je posle tamnovanja proteran u bosansko selo Ovčarevo, mnogo su se dopisivali. Opsednut sobom i naslednom tuberkulozom koja se razbuktala u tamnici, Andrić mnogo piše o svojoj bolesti, a ona, strpljiva i nežna, teši ga, ne pominjući svoju bolest koja galopirajuće napreduje. Poslednje pismo, već pred smrt, kad više nije mogla ni da piše, napisala je Andriću njena sestra. Ali, Andrić nije ozbiljno shvatio njenu bolest. Ubrzo posle ovog pisma, ona je umrla od leukemije. U zagrebačkom listu „Obzor“ objavljen je nekrolog u kome se kaže da je bila „dobro poznata u našem gradu, naročito među mlađim svijetom“. Mnogo godina kasnije, Karaulac će dodati: „što dopunjuje utisak da je Evgenija bila osobena i prepoznatljiva duhovna boja u umetnlčkom miljeu predratnog Zagreba“.

Miroslav Krleža je bio duboko potresen njenom smrću i u svom dnevniku je tada napisao: „Umrla je Eugenija Gojmerac, a ljudi prolaze Jurjevskom kao da se nije dogodilo da je umrla Eugenija Gojmerac. Fraza da „život teče dalje“ glupa je, nesumljivo, a da život doista „teče dalje“ to nije ni za mrvu mudrije od te blesave fraze, i tako ljudi teku Jurjevskom, „doista dalje“ kao da Eugenija Gojmerac nije umrla“.

Andrić je poslao izjavu saučešća porodici, duboko pogođen smrću drage prijateljice. Ali, nije ništa slično Krležinom tekstu o njoj napisao.

Andrićeva pisma Evgeniji, otkrio je Miroslav Karaulac, zanimajući se za Andrićev studentski život u Zagrebu. Našao ih je kod Fanike Bihler, nećake Evgenijine, uvezane u nežnu plavu svilenu vrpcu, onako kako ih je Evgenija čuvala i ostavila. Da li je to znak njene ljubavi? I da li je to bila ljubav?

ANDRIĆEVA PISMA EVGENIJI

Evgenija je Andriću pisala dok je bio na raspustu u Višegradu. Na njenu kartu, on joj nije odmah odgovorio, verovatno obuzet razmišljanjima o nastavku studija, okružen rođacima i prijateljima iz detinjstva, opušten u višegradskom letovanju. Prijateljice se setio tek 13. decembra 1913. g. u Beču, odakle on njoj sada šalje razglednicu, sa kratkim tekstom:

„Blagodarim, ljubazna Jevgjenija, na letošnjoj karti i šaljem zadocnele pozdrave i uverenje o naročitim simpatijama.

Ivo Andrić

Piše joj „Jevgjenija“, malo „po ruski“. Posle toga, on se vratio u Zagreb sa zapaljenjem pluća, a ona ga je negovala. U aprilu 1914. g. otišao je u Krakov i na slavnom starom Jagelonskom univerzitetu upisao se u 4. semestar slavistike. Iz Krakova, stiže pismo:

,,U Krakowu 19. 5.1914.

„Evgenija, moja draga prijateljice, odmah da kažem da imam jednu molbu na tebe: neki moji ovdašnji znanci htjeli bi (za glasovir) da im pribavim hrv. i srp. narodnih pjesama. Molim da budeš dobra i da izabereš neke stvari i da mi najpre javiš šta stoje, a onda ću ti pisati kad da mi se opreme. Biće najbolje da (ako su stvari skupe, a ima ih mnogo) da ih dobijem na 2–3 puta po nekoliko kruna svaka pošiljka. Očekujem da Javiš. Moje življenje je dobro tj. kad je dobro. Nedavno sam bio opet bolestan. Mogućno je da se u julu (10. 7.) vidimo u Zgbu. Da li ćeš biti? Svima najljepše pozdrave. A kako ti živiš? Da li radiš? Piši o svemu i budi zdravo i dobro i bolje nego tvoj prijatelj.“

Ivo Andrić

Evgenija je, očito, učinila onako kako je zamolio. A već posle desetak dana, stiže joj nova poruka:

U Krakovu 27. 5. 1914.

„Evgenija moja draga prijateljice, mnogo blagodarim na usluzi. Slušaj: otići ćeš 2. juna u knjižaru i kazati da se pošalje „per nachnahme“ na adresu: gđica Helena Irzykowska 12. II. (Kraków) sledeće:

  1. Komitske pjesme
  2. Kad ja vidjeh oči tvoje
  3. Album hrv. pjesama (3 kr.)
  4. Album srp. pjes. (taj proberi i prema tome koji bude najbolji pošalji onaj od 6 k. Ili od 3 k. ili od 4 k.) Sve skupa (i kad bi srp. alb. bio 6 k.) neka ne iznosi više od 11–12 k. Prije nemoj poručivati. Držim da ćeš sve najbolje urediti. I unapred blagodarim. Ja sam živ i do prve kiše zdrav. Ova mamselka dobro svira, ali nemoj ovdje da se smeškaš, jer ja više ne marim za puce: zaljubljen sam u jednu staru, prastaru matronu, ona je mnogo propatila i dandanas joj je teško, a ja je volim tako ludo da ne bi – ovako sebičan i pokvaren dečki –vjerovala. – Njeno ime ti za sada ne mogu kazati. – Ako imaš birati Između bolesti i rada onda odaberi poslednje, jer vi žene morate mnogo, mnogo raditi, ako hoćete samo malo, malo da vrijedite! Ergo: radli čitaš li moje šta (u „Pokr.“, „Vihoru“) ja sad pišem samo loše stvari i postajem slavan. Sinoć sam sanjao da si sudjelovala na koncertu za moj spomenik i da te je po koncertu neki Nitko odveo na večeru, dok je mena tištao metalan kovčeg i 100 kila zemlje. – Često sanjam užasne snove. – Ti treba da mi pišeš šta ima novog u Zgb? V. Čerina je jedini koji mi piše, njega i najvolim. Šta je s onim Zajčlćem? Znaš Ii gdje je P. Križanić? Ostaješ li do jula u Zgb? – Na ove upitnike imaš jasno da odgovoriš. – Preporučujem ti da čitaš novine, nemam vremena da ti tumačim kako to dobro djeluje, ali čitaj i ako šta interesantna nađeš (što se tiče mene ili mojih poznanika) Izreži ili ispiši pa mi pošalji, jer dobivam „Pokrst“ i to samo onaj broj u kom iziđe moja stvar. – Vidiš kako sam ljubazan sa nalozima; možeš da se i srdiš, ali da sve ispuniš! Jer ja mislim da još spadaš među one ah, rijetke! koji me vole (no, ali ti si u odličnom društvu!) a ja sam tvoj prijatelj! Ivo Andrić.“

Za ovo, nešto duže i mnogo nežnije pismo od ostalih, potrebna su neka objašnjenja. U to vreme, Andrić u Krakovu stanuje kod gospođe Haline Iržikovski, koja ima dve ćerke Andrićevih godina, Jedvigu i mlađu Helenu (kasnije udata Lutawska). Helena je bila pijanistkinja i očigledno je Andrić za nju poručivao note, želeći da ona nešto više sazna o našem folkloru. O Halini će kasnije biti mnogo više reči. Za komplimente koje joj daje, Andrić kao da se pravda, ali ne može da odoli da je ne pomene. „Stara matrona“ je neka vrsta šifre za domovinu, u kasnijim pismima on će je nazivati Gospođa, a Evgenija će to razumeti.

Posle ovoga, biće dva pisma sa prijateljskim tonom, poslata iz Splita u kome je u julu. Naime, na vest o atentatu u Sarajevu, Andrić je ne spakovavši ni lične stvari, iz Krakova krenuo za domovinu. U avgustu će ga uhapsiti i, tada počinje njegov „hod po mukama“. Setio se Evgenije i na listiću istrgnutom iz notesa, napisao prijateljici, kojoj je ova poruka ipak stigla.

„Split 15. 8. 1914.

„Draga, mala Evgenija, pozdravljam te s „Višegrada“ i blagodarim na nežnostima i poklonima, koje nisam vidio i koje – Bog zna hoću li vidjeti. Ali hoću, dabome da hoću! Možeš mi pisati gdje budem ako ti se – možda – javim, ali svakako me zadrži u dobroj uspomeni, jer sam tvoj blagodarni prijatelj.

Ivo Andrić sasvim bijedan čovjek

Onda dolaze strašni dani tamnovanja u Mariboru. Evgenija će ga naći i sve vreme će se dopisivati. Ona će mu biti veza „sa gornjim svetom“, slaće mu knjige, rečnike, sve što zatraži. Hrabriće ga. Ali, pisma su kratka a izjave škrte, verovatno zbog zatvorske cenzure. Kad stigne u Ovčarevo, mesto svog progonstva, pisma će biti duža i u njima će joj se žaliti na svoje zdravlje, pisati joj o svojoj „sudbini“, o literaturi. Poslednje pismo joj je uputio iz Zenice, potpuno nesvestan njenog stanja:

„Draga Evgenija, preključe primih kartu tvoje sestre: da si bolesna i da ne možeš pisat. Sad vidim da je red da ti pišem već jednom malo više. Čudna mi je i nejasna ta tvoja bolest. Koji su uzroci, koliko traje i kako podnosiš sve mi je to nepoznato. Znam samo da sam ti obvezan i da će mi biti milo ako ti moj list bude bar mala utjeha u nevolji kao što meni nekoć bejahu tvoji.

Da ti šaljem nekoliko pouka, kako je nužno da sve podnesemo koliko je moguće mirnije, držim da je suvišno, jer se trpiti može naučiti samo trpeći. A i ja sam u ovo posljednje godinu dana navikao više da me tješe nego da tješim. Ti primi samo uvjerenje da ti želim najbolje zdravlje i pravu sreću; ako šta vrijedi protiv sudbini želje zlosrećnog i grješnog mladog čovjeka.

Još ću postati sentimentalan! A ti nećeš valjda počiniti nespretnost i umrijeti. U svakom slučaju javi se tj. ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj ipak da se javiš. Pa sjeti me se u testamentu.

Ali dosta šala! Piši mi dok sam još ovdje kako ti je. Ja ću ovdje Izgubiti i ove ostatke ostataka svojih pluća od silnog dima; inače mi je veoma lijepo. Dani prolaze – kao rekonvalescentu – u čitanju i Šetnjama, Pozdravi sve tvoje, pa Ljuba, Pepu, doktora etc. često mislim na njih. Mnogo će me veseliti, ako se ubrzo javiš zdrava i vesela.

Voli te i pozdravlja Iv. An.

U Zenici 31. 7. 15.“

Evgenija nije odgovorila. Umrla je 17. septembra 1915. g. u 21. godini. Da li je to bila ljubav?

HELENA IZ KRAKOVA – ŽENA IZ SNOVA

„Dragi Ivo! Ne znam da li se sjećate Krakova, ul. Bonerovske i familije Iržikovski. Ja sam Helena Iržikovska (Puca) sada stara udova Lutavska. Moram vam poslati srdačne čestitke za vašeg „Nobela“. Mnogo sam zaboravila izraze, ali ako mi hoćete otpisati, pišite možda vam mogu pisati poljski. Čitala sam sve vaše knjige koje su prevedene na poljski, ali drago bi mi bilo da ih čitam u originalu. Neću više pisatn samo vas srdačno pozdravljam i čekam na odgovor.
Vaša stara prijateljica Jelena. “
Krakov, 15. 11. 1961.

To je tekst na dopisnici koje se brižljivo čuva u arhivi Srpske akademije nauka i koja je bila povod da tražim odgovor na pitanje „Ko je bila Jelena žena koje nema“. Pismo je stiglo na Andrićevu adresu kada je dobio Nobelovu nagradu. Istoričar književnosti Dragoljub Vlatković smatra da je ovo jedan od dokaza da čuvena Andrićeva „Jelena, žena koje nema“ nije plod piščeve mašte.

A Ivo je zasigurno pročitao ovu dopsinicu i protivno svojim ustaljenim navikama da uništava sve što je lično i privatno, sačuvao je i to u rukopisu svoje jedine nikad objavljene jednočinke. Zašto? Da li zato što je u Krakovu u Bonarovskoj ulici bio je znak pored puta?

„Na prozorima se cere bjelinom jastuci, perine i pokrivači kao da se utroba ovih tamnih zgrada pomalja kroz prozore, čini mi se da do mene dopire tamni dah noći, nakaznih života i tužnih briga.“
Ovako je pisao Andrić godine 1914.god a krakovska Bonarovska ulica tako je ,čini se, izgledala i 1987.godine kada sam se uputio na tu adresu da saznam tajnu:Ko je bila Jelena žena koje nema? Pa ipak, to nije tužna ulica.

LjUBAV U BONAROVSKOJ ULICI

Stara je to ulica, njeni stanovnici takođe. Po prozorima, na toplom suncu se „greju“ sede glave, ulica miruje. Ali, kad padne veče, ova ulica sa starim drvoredom kao da zasija od šaputanja i ćućorenja mladih ljubavnika, koji vole njene stare kutke, njen mir i njene davne mirise.

U ovu tihu ulicu, stigao je mladi Andrić pun poleta i sveslovenskih ideja aprila 1914. g. Upisao se na krakovski Jagelonski univerzitet, jedan od najstarijih na svetu, nastanio se u Bonarovskoj ulici broj 9. Upisao se na Filološki fakultet, pomešao se sa studentima koji su hrlili u ovaj grad duha, tradicije i nauke. Krakov je u to vreme imao oko 137 hiljada stanovnika, dva pozorišta, u njemu je izlazilo stotinak listova i časopisa i bio je „nepreseljiva metropola poljske kulture, Atenon poljski“. Pola veka kasnije, za njega će Andrić reći da je to jedini grad u Evropi „čije mi ime i sećanje izazivaju drhtanje i brži tok krvi“ i malo preinačujući Mickijevičeve stihove, dopuniće opis sa:

„Krakove, ostaćeš uvek zemlja detinjstva
sveta i čista kao prva ljubav nepomućena mučnim sećanjima.“
U Bonarovskoj ulici broj 9, gde su stanovali mnogi studenti, Andrić se naselio kod porodice Iržikovski, zajedno sa Durbošićem, drugom iz sarajevske gimnazije. Ulica je bila tiha i samo desetak minuta hoda udaljena od fakulteta. Vlasnik je bio Aleksandar Iržikovski, viši sudski činovnik, vitez ordena Franc Jozefa, koji je dosta službovao po Bosni, a pred slom austrougarske monarhije bio je predsednik okružnog suda u Banja Luci. Porodica je stanovala na drugom spratu, sačinjavali su je gospodin Iržikovski, gospođa i dve gospođice. Da podsetim: Gosođa se zvala Halina, jedna od kćerki se zvala Helena devojke su bile nešto mlađe od Andrića. Helena je bila pijanistkinja.

U Krakovu je ostao do 28. juna, kad je saznao za sarajevski atentat i odmah seo u voz, ostavljajući sve svoje stvari, po koje više nikada nije došao. Krenuo je u domovinu, već spreman za duga tamnovanja. Posle divnog Krakova, dospeće u mariborsku tamnicu u kojoj će zauvek razoriti svoje zdravlje i u kojoj će se sećati i pisati. U zaostavštini ovog velikog pisca ostala je i jedna, nikada neobjavljena i za čudo neuništena jednočinka, iako je kasnije tvrdio da nikada ništa za pozorište nije napisao, „Konac komedije“ govori suprotno. Jednočinka je nevešto pisana, u pitanju je neka vrsta duo-drame, razgovora između nekog Stankovića i pijanistkinje Vande Vitkovski, oboje su mladi, ona je ekstravagantna i ima „profil Palas Atene“, ona je „slavljena i svemoćna“ a on je „barbarin i pučanin“, a drama je raskid sentimentalne platonske veze ovo dvoje mladih ljudi.

Da li je to drama iz Andrićeve mladosti? Nije li on bio taj Stanković? Tada je imao 22 godine, stanovao je u skromnoj studentskoj sobi na mansardi, u otmenom Krakovu je mogao da se oseća kao barbarin i pučanin. A Helena Iržikovska, pijanistkinja, sa svojim luksuznim stanom na drugom spratu, svojim klavirom, prijateljima, društvom, mladošću i lepotom, mogla je da mu izgleda kao „slavljena i svemoćna“. Sačuvao je ovu jednočinku, sačuvao je i pismo od Helene Iržikovske, baš u rukopisu te drame. Nije li tako ostavio svoj „znak pored puta“? „Ivo, sećate li se…“ „Sigurno je da se sećao!

Juzefa Rusinska, koja je ceo svoj život provela u Bonarovskoj ulici, rekla mi je tada u Krakovu, pre 33 godine. „Ova ulica je ulica ljubavi, bar za mene. Tu su protekli moji najteži dani; iako su bili teški, bili su puni ljubavi. U vreme kad je Andrić ovde stanovao, bilo je tu mnogo vaših studenata, koji su kasnije postali slavni, jedan od njih čak i nobelovac. Andrić nije dugo stanovao u Krakovu, a dobro je znao poljski, pa je mogao da se druži sa sebi ravnima. Naravno da je za njega, kao studenta i podstanara porodica Iržikovski bila nedostižna, ali ljubav nije nedostižna. Moguće je, sasvim je moguće, da je mlada Iržikovska bila njegova ljubav iz studentskih dana, koju nikada nije zaboravio.“
Mnogo čega se dobro seća još jedna stara gospođa iz ove zgrade:
„Da, bila je tu porodica Iržikovski. Imali su dve kćerke, Jadvigu i Helenu. Jadviga je nestala u nekom od koncentracionih logora, a Helena se kasno udala. Kao devojka, bila je veoma lepa, mnogi momci su joj se divili, divno je svirala na klaviru. Ali, Iržikovskih odavno nema…“

U glavnoj Hipoteci krakovskog ureda pod brojem LWH 350 i KČ 73 09 piše da je 1910. godine ova kuća bila vlasništvo Teodora Vjusickog koji je, najverovatnije, bio otac Jadvigine i Helenine majke, udate Iržikovski. O ovoj porodici nema podataka ni u Župskom uredu, ni u Centralnoj kartoteci, iako postoji jedan neobičan detalj. Naime, u Župskom uredu, tamo gde bi trebalo da budu podaci o rođenju i eventualnoj smrti Helene Iržikovske, iscepan je list. Ko je to učinio? I zašto baš taj list? Sve je sada prošlost, sve je tajna. Ali, Helena Iržikovska je postojala, Andriću je napisala 1961. godine to pismo koje je on ljubomorno čuvao u rukopisu „Kraj komedije“.I krio je i rukopis i pismo!
Baš prava žena koje ima i nema.

ČEMU TOLIKO SKRIVANjE?

Zašto je Andrić toliko skrivao svoja osećanja, svoju intimu i svoje ljubavi? Možda je deo odgovora dokučila Halina Kalita, koja Andrićeva dela prevodila na poljski i koja o njegovom radu, delu i životu zna mnogo više od drugih. Ona kaže:

„U vreme kad je Andrić bio mlad i zaljubljivao se, žena je bila mnogo više cenjena. Velika tajna bila je ljubav, velika tajna bila je i žena. Jedan vaš savremeni pesnik, uz naslov pesme napisao je ime i prezime i tačnu adresu devojke na koju se pesma odnosi, a pesma glasi.

„Otišli smo van Zagreba, popili jednu rakiju i spavali u jendeku.“
Danas više ništa nije tajna. Ipak, u Andrićevom delu ima mnogo „znakova“, posebno u „Ex pontu“ za koje sam sigurna da se odnose na njegovu ljubav prema Heleni Lutovskoj. No, osim tadašnjih shvatanja, i sam Andrić je bio neobična ličnost. Da bih shvatila njegovo delo, pročitala sam „Kuran“, da shvatim slojeve koje je u Andricevom delu ostavilo tursko i austrougarsko vreme. I pripadanje pokretu „Mlada Bosna“ zauvek je u njemu usadilo veliku opreznost. Uvek je skrivao svoje ljubavi, kojih je bilo. Ali, to su njegove lične stvari, zanimljive su samo onoliko koliko su uticale na njegovo delo. A, uticale su… „

O toj tajni, o ženi koju ne zaboravlja a seća je se i u svom delu, Predrag Palavestra piše: „U početku je bio krik „Kuda ćeš. Jelena!“, zatim priviđenje i vizija: „Žena koja je dolazila imala je njen hod, druga je imala njenu haljinu“, da bi na kraju postala „Jelena, žena koje nema“. Bila je i „nepomućena radost života“, i „neverna žena“ koja nije bila u stanju da pronikne u jezgro pesnikove duše. Bila mu je prokletstvo i iskušenje kojeg se otresao i oslobodio, ali čiji trag iz sebe nikada nije izbacio.“

Priviđala mu se do kraja života i vraćala se po nekom tajanstvenom, samo njemu znanom putu.

TRAGANjE ZA JELENOM U ANDRIĆEVOJ KNjIŽEVNOSTI

Da li je Helena Iržikovska inspirisala Andrića za jednu od najlepših pesama u prozi jugoslovenske poezije? Pročitajte je ponovo, sada sa novim „ključem“, a odluku donesite sami:

„Koga li ljubi sada ona mlada žena?

Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi — bogzna zašto — jutros mojim sećanjem

Koga ljubi sada ona mlada žena?

Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, a glavom u njenom krilu.

To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti.

Koga li sada ljubi ona mlada žena?“

Posle ovoga, pročitajmo jedan drukčiji Andrićev tekst, pisan u drukčijem raspoloženju:

„Ta žena se je zvala Nepomućena Radost Života, ali to je u jeziku kojim je moja duša govorile sa njom bila jedina zvonka riječ. Sa tom Ženom sam urekao sastanak, usred grada, u po bijela dana.

Ja sam došao. Ona nije došla.

Čekao sam je. Čekao sam je najpre strpljivo i veselo, a onda sve nemirnije i teže.

Sati su prolazili, a ja sam kao uklet šetao na uglu gdje me je ročila nevjerna žena.

Moje čekanje je prelazilo u očaj. Zaklinjao sam se da ću otići ne okrenuvši se, ali sam se sa ugla vraćao i samo još jednom! I šetao sam ponovo.

Stalo mi se priviđati. Žena koja je dolazila imala je njen hod. Druga je imala njenu haljinu. U treće sam vidio njen nakit na vratu. Ali nje, nje nije bilo.

To je strašna žena. Ja mislim da ona uživa u tuđim mukama i da stotinama ljudi zakazuje u isti sat sastanke i dok je na stotinu uglova čekaju, noseći mučne sate kao žeravicu u utrobi, ona stoji, negde na kraj grada, iza prozora i spokojna lica ukočeno promatra polja koja se mrače.“

Nije li to Vanda Vitkovska, samosvesna pijanistkinja iz jednočinke „Konac komedije“? Nije li to… zaključak donesite sami.

Ta žena, ta Jelena je bol i krik, ta Jelena je strah i san, ta Jelena uvek odlazi i nikad ne dolazi, ili dolazi samo da bi otišla.

„Pred sam suton je prestao snijeg. I nastala je tišina nad šumama i bijeli vlažni mir visokog, visokog snijega. On je pokrio omorike kao mramorne kapelice i zasuo staze, smrtno bijeli i neprohodan.

Kuda ćeš, Jelena?“

Gluho i muklo. (Teško je gaziti kasni snijeg.)

Ne vidi se nebo ni šuštalo sunce. Ugasla boja. Zamro zvuk. Neizrecivo tiho, bijelo, zaspalo. I kad se je, duboko u šumi, slomila grana pod snijegom, bilo je kao da je najvećem stablu srce puklo.

Kuda ćeš. Jelena?

Snijeg ovih šuma ledi dah, stane krv, ubijeli put. Ovo, je pogreb svih tragova i uspomena. Umorne su noge, ozeble pocrvenjele ručice. Snijeg je zamro ljetošnje grobove, samrtni pokrov za žive i mrtve.

„Jelena, Jelena!“

Da, to su melanholije i radosti mladih godina, tuga i sreća mladića, radovi nadahnuti tugom, ali pred putevima koji vode u budućnost. Međutim, priču „Jelena, žena koje nema“ Andrić je objavio 1962. godine, kad je već bio dobio Nobelovu nagradu i imao punih 70 godina. Čudna je to priča o ženi koje nema koja nestaje, koja se javlja neočekivano, najčešće na putovanjima i samo u leto. U stvari, to je divna priča o ljubavi i sećanjima, samo na izgled puna tajne mistike, jer ljubav je uvek tajna, a žena je uvek mistika. Na kraju svog književnog i životnog puta, pisao je o Jeleni:

„Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima — nepomična i nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate i slućene delove kontinenta i okeana…“

Šta možemo reći na kraju ovog našeg traganja? Zatvoren u svet svojih nespokoja i svog mira, Andrić nije dao da se o njemu mnogo zna.
Poštujući njegov način odnosa prema ljudima, izbegavao smo svako senzacionalističko čeprkanje izazvano pustom znatiželjom, a želelo sam samo da otkrijem snagu osećanja koje je bilo jedan od bitnih pokretača njegove unutrašnje snage kojom je stvarao svoju grandioznu literaturu. Predrag Palavestra piše: „Vrlo nepoverljiv prema svim pokušajima da se sa strane uđe u njegov privatni svet, nepristupačan za svaku radoznalost i bez pravoga razumevanja za jezik i posao kritike… Andrić je do smrti grčevito krio i branio sve prilaze do sebe i svoje unutrašnje teritorije“. Malo tragova je ostalo i u njegovoj zaostavštini, dnevnici su sklonjeni ili uništeni, lična prepiska takođe, bibliografija nepotpuna, „lične beležnice propuštene kroz gusto sito i pripremljene za štampu u pažljivom i strogom izboru“. Do pisma Helene Iržikovske tada nikako nisam mogao da dođem… Pustolovina u koju sam se uputio obećavala je sasvim neizvestan rezultat. I to je najlepše od svega.
Ne znam da li sam odgonetnuo Andrićevu tajnu, a nije ni važno. Mnogo toga leopog sam saznao, nadam ste i vi, poštovani čitaoci. Proučavajući ovaj deo njegovog života, upoznao sam ga kao bolešljivog dečaka, buntovnog mladića, rodoljuba koji robija, zatim uspešnog diplomatu, otmenog gospodina, mudrog pisca i mislioca. Saznao sam da je, kao i svi ljudi, voleo i patio i da je malo i veoma retko o sebi govorio. Najviše je o sebi govorio u svojim delima.

Najtačnija definicija njegove ličnosti i života je njegov stih:

,,I što pogledam sve je pjesma i čega god se taknem sve je bol“.

(Za ovaj tekst korišćene su sledeće knjige: „Skriveni pesnik“, Predraga Palavestre, „Rani Andrić „, Miroslava Karaulca, 28. Zbornik Matice srpske za slavistiku, kao i dela Ive Andrića.)

Autor: Milorad Antonić

Izvor: Sedma sila

Related posts

Leave a Comment