Kritika predstave „Kako ste“ Teatra „Ulica“

Kritika repriznog izvođenja predstave ,,Kako ste?” u režiji Katarine Jovanović, a po tekstu Novaka Puletića, 07. mart, A28, 20h

Ponovo ta Akademija 28, gde u poslednje vreme, sticajem okolnosti, često obitavam. Dobro poznata pesma iz Digimona dok ulazi publika, daje znak da se gleda predstava teatra Ulica, i to me podseti na prošlu reprizu kojoj sam prisustvovala. Razmišljam – šta se sve promenilo od tog oktobra, šta se kome izdešavalo, ko je gde završio, ko je gde počeo, kako je ko napredovao.

Nekako zauzmem dobro mesto, i kada sam pomislila da se čeka spektakularan početak sa promenom svetla ili nekim efektima, ulazi u salu pisac teksta, samo u drugoj ulozi. Dolazak glumaca iz publike i okupljanje istih ispred bine predstavlja deo postomodernog teatra, koji biva zanimljiv istoj, jer drži pažnju na znatiželjan način, šireći očni spektar čas levo, čas desno. Taj ,,familijaran” početak komada je u meni izazvao osećanje smirenosti, te mi je to bio znak da će sve ispasti dobro, kako se na kraju i ispostavilo. No, doći ćemo i do toga.

Naime, ovde je reč o školi, o profesorima i đacima, o đacima i đacima, o profesorima i profesorima. Na početku se upoznajemo sa Mirom srpkinjom uz dobro poznatu pesmu ,,Ameno” francuskog projekta Era, čiji su kompozitori Erik Levi i Gaj Proterou. Možete samo zamisliti šta Mira srpkinja budi u svojim đacima, a način na koji se ophodi prema njima, dobro je poznat svima koji su pohodili školske klupe. Profesor matematike, poznatiji kao Isus, sa sobom nosi ozbiljna etička pitanja, koja se tiču pre svega njegovog imena, a zatim i odnosa sveštenik-Bog, sveštenik-čovek, čovek-Bog i na kraju, čovek-čovek-žena. Studenti književnosti bi pomislili da je u pitanju hieros gamos, no Njegoš može biti samo Nebojša. Da bi odeljenje bilo istureno, odnosno neobično, kreiran je lik Crnogorca Nebojše, koji predstavi daje posebnu notu duhovitosti. Lik Vladimira oslikan je savršeno tinejdžerski, ali zabavno, Ružica – klasična ambiciozna štreberka, Milutin – blesavo glup, dok su Jovana i Nađa date kao dve glavne devojke u odeljenju, no i one imaju svoje probleme, koji zapravo nikoga ne zanimaju. Najvažniji lik u celoj predstavi, jeste Ivan – neko ko zapravo ne postoji, ko je stvoren da bi poentirao, ko je stvoren da bi nas probudio. Podloge za ulazak profesora u vidu sinkretizma muzike i plesa, odlično su izrežirane.

Novak i Katarina oslikali su svoje junake sa mnogo preciznosti, koja je, međutim, malo nedostajala profesoru istorije, koji se zasmejao na momenat, no to niko nije primetio, sem mene, naravno. I ta sitnica, koju spominjem kao propust, nije ništa drugo, do skidanje kape ovim mladim ljudima na svemu što su uradili do sada, jer se kroz ovu predstavu vidi koliko su napredovali, čega mislim da su i oni sami svesni. To se, pre svega ogleda u načinu režiranja, gde uočavamo moderne elemente u vidu pravljenja selfija i predstavljanja publici, brzog igranja kao ubrzanog snimka, što podseća na nešto što je još Čarli Čaplin radio u svojim filmovima, te tako uočavamo sjajan njegov uticaj u elementima vodvilja, gde se sve mora kretati u krug, zato su preigravanja glumaca izvedena bez greške. Takođe, uočavamo i jedan element sličnosti sa Šotrinim filmom ,,Lajanje na zvezde”, bez kog nije moglo, a to je upravo onaj momenat praćenja direktora u redu na ekskurziji.

Lik profesora koji je poentirao predstavu, jeste lik razrednog starešine, koji nikad ne drži časove, pa se đaci pitaju ,,da li ga boli uvo ili je bratina”, ali on svojim monologom pokazuje koliko voli svoje učenike, on uči ostale profesore da uče decu da ostanu svoji, čime pokazuje kako decu treba posmatrati, i da je mnogo važnije šta nauče onda kada ne traju časovi. Tako dolazimo do Ivana, osobu koju niko nije primećivao, jer kako kaže tekst ,,nismo ga primećivali kada je bio tu, nismo primetili kada nije bio tu,  i onda se jednom više nije pojavio”. Naredna poruka koju šalje ova predstava, pored ljubavi, jeste briga o drugima i razgovor o problemima. Zato simbol čitave predstave i jeste mali prst podignut uvis, bez koga se ne može, a koji je podjednako važan kao ostali prsti na šaci, koji viče kako ste. Ovime je postignuta sjajna interakcija sa publikom, koja zajedno sa glumcima, drži podignut malić odgovarajući na jedno od važnijih pitanja svakodnevice – kako ste i da li ste srećni? Ovo pitanje postavljam za kraj svima onima koji čitaju ovu kratku recenziju i molim ih da dobro razmisle o tome, kao i o sreći svojih bližnjih, koja je podjednako važna kao i naša, no toga postajemo svesni tek kada budemo u mogućnosti stavljanja na tuđe mesto – razumevanje i ljubav.

Autorka: Jovana Dragišić aka Margarita Nikolajevna

Foto-izvor: Teatar „Ulica“

Related posts

Leave a Comment