Poezija, uopšteno književnost, ali i kultura, predstavljaju nešto što je u današnjem sistemu vrednosti potpuno marginalizovano. No, od velike važnosti je kada smo u prilici da budemo savremenici generaciji nekih novih, mladih ljudi koji svoje kreativno uporište pronalaze, upravo, svetu poezije.
Jedna od njih jeste Bojana Petković, mlada pesnikinja, koja iza sebe ima čak dve zbirke poezije, a čiji rad možemo pronaći i u mnoštvu zbornika, časopisa, kao i na domaćim i regionalnim internet poratlima.
U tvojoj biografiji se može pronaći podatak da si po vokaciji zdravstveni radnik. Na koji način si spojila ljubav prema poeziji sa svojom profesijom?
Zdravstveni rad je moja profesija, a pisanje je nešto što je deo mene od detinjstva. To su dve različite stvari koje postoje paralelno. Dar za pisanje imam od najranijeg detinjstva. Još u osnovnoj školi učestvovala sam na literarnim konkursima, osvajala nagrade i objavljivala prve pesme. Tako da je poezija došla mnogo pre mog profesionalnog opredeljenja. Veliki uticaj na mene imao je i moj pokojni otac, koji je bio učitelj i pesnik. Iza sebe je imao dve samostalne zbirke poezije, kao i učešće u više zajedničkih izdanja. Sa druge strane, zdravstvena struka zahteva ozbiljnost, preciznost i odgovornost. To je potpuno drugačiji način rada od književnosti, ali meni odgovara što imam oba ta sveta. Na poslu sam zdravstveni radnik, a kada pišem, bavim se nečim što je kreativno i što mi ostavlja mnogo više slobode. Ne mislim da zdravstveni radnik mora da bude samo zdravstveni radnik kada izađe sa posla, niti da pesnik mora da živi isključivo od književnosti da bi bio pesnik. Danas je sasvim normalno da čovek ima više interesovanja i više talenata. Meni je jednostavno pošlo za rukom da se u dva prilično različita područja pronađem.
Šta je ono što poeziju razlikuje od drugih književnih rodova?
Poezija je specifična po tome što sa relativno malo reči može da kaže mnogo. Kod proze čitalac uglavnom prati radnju, likove i događaje, dok poezija često ostavlja mnogo više prostora za lični doživljaj. Jednu pesmu možete pročitati danas i doživeti je na jedan način, a nakon nekoliko godina potpuno drugačije. Ne zato što se pesma promenila, već zato što se promenio čitalac. To mi je jedna od najzanimljivijih stvari kod poezije. Ona ne daje uvek jedno jasno i konačno tumačenje. Može da bude vrlo lična, ali istovremeno da je veliki broj ljudi doživi na svoj način. Poezija takođe zahteva malo više strpljenja. Uglavnom smo navikli na kratke sadržaje, brzu komunikaciju i stalno skrolovanje, pa čitanje nekoliko stihova možda deluje jednostavno, ali prava poezija ipak traži da zastanemo i obratimo pažnju na ono što čitamo. Naravno, ne mislim da svaka pesma mora da bude komplikovana ili da zahteva neko posebno književno predznanje. Dobra pesma može biti sasvim jednostavna i razumljiva. Bitno je da u njoj postoji nešto što će čitaocu ostati. Zato bih rekla da je jedna od najvećih razlika između poezije i drugih književnih formi upravo u tom prostoru koji ostaje između napisanog i onoga što čitalac sam dopuni.
Iza sebe imaš dve zbirke poezije „More olujnih ljubavi“ i „Iskrenost u fragmentima“. Kako ove dve zbirke rezonuju jedna sa drugom?
„More olujnih ljubavi“ je moja prva zbirka, objavljena 2024. godine u saradnji sa Presing izdavaštvom. Ona je na neki način predstavila moj tadašnji pesnički izraz i bila je moj prvi ozbiljniji korak u objavljivanju samostalne knjige. U njoj se pre svega bavim emocijama, ljubavlju, različitim iskustvima i odnosima među ljudima. Sam naslov je zapravo dobra metafora za ono što se u zbirci nalazi – ljubav nije uvek mirna i jednostavna, već ume da bude promenljiva, intenzivna i nepredvidiva, baš kao more. „Iskrenost u fragmentima“, koja je objavljena ove godine u saradnji sa Udruženjem pesnika Srbije „PoezijaSRB“ iz Kruševca, po mom mišljenju predstavlja određeni pomak u odnosu na prvu zbirku. Rekla bih da je zrelija i nešto otvorenija. Ako je prva zbirka više bila jedno putovanje kroz različite emocije, druga je više okrenuta pojedinačnim fragmentima misli, iskustava i unutrašnjih stanja. Otuda i naslov. Čovek nije uvek jedna zaokružena priča. Sastoji se od različitih iskustava, uspomena, odluka, grešaka i emocija. Naravno, ne bih rekla da su to dve potpuno različite Bojane. One su nastale u različitim periodima i predstavljaju prirodan nastavak jedna na drugu.
Da li pisac, dok stvara određeno delo, može potpuno da se oslobodi autobiografskih elemenata? Odnosno, šta piscu predstavlja najveću inspiraciju za stvaralački čin?
Kod mene poezija uglavnom nije autobiografska. Naravno, ima pesama u kojima se mogu pronaći neka moja iskustva ili emocije, ali mnogo toga nastane i iz priča i situacija koje čujem od drugih ljudi. Dešava mi se da mi neko ispriča neku svoju situaciju i da mi to ostane u glavi. Ne mora čak ni da bude nešto posebno veliko ili dramatično. Nekada mi je jednostavno zanimljiv neki odnos između ljudi, neka ljubavna priča, rečenica ili situacija i onda od te ideje napravim pesmu. Naravno, kada nešto napišem, to više nije doslovno tuđa priča. Dodam nešto svoje, promenim okolnosti i oblikujem je onako kako meni odgovara za pesmu. Tako početna inspiracija može biti tuđa, a krajnji rezultat potpuno moj. Inspiraciju pronalazim i u svakodnevnim situacijama, razgovorima, uspomenama, ali i u sopstvenom iskustvu kada mi se nešto lično dogodi. Nemam neko posebno pravilo po kojem pišem. Neke pesme nastanu brzo, gotovo odjednom, a neke zahtevaju više vremena i dorade. Nekada prvo imam samo jedan stih ili ideju, pa od toga kasnije napravim celu pesmu. Tako da ne bih rekla da pisac mora da piše samo o sebi. Bar kod mene to nije tako. Dovoljno je da mi neka situacija privuče pažnju i da u njoj vidim dobru osnovu za pesmu.
Kakav je položaj poezije danas i kako se mladi odnose prema njoj?
Mislim da mladi danas generalno manje čitaju nego ranije, a poezija je tu verovatno posebno zapostavljena. Živimo u vremenu u kojem je sve brzo, dostupno i prilagođeno kratkoj pažnji. Poezija je ipak nešto što zahteva da se malo zastane i razmisli. Ne bih rekla da mladi ne vole poeziju. Pre bih rekla da joj nisu dovoljno izloženi. Ako se neko sa poezijom susreće samo kroz školske lektire i obaveznu nastavu, teško je očekivati da će je doživeti kao nešto što je savremeno i blisko njegovom životu. Danas postoji i veliki broj mladih koji pišu poeziju, a društvene mreže su im omogućile da svoj rad predstave publici bez tradicionalnih posrednika. To ima i dobre i loše strane, ali svakako znači da poezija nije nestala. Problem je možda u tome što je konkurencija za pažnju ogromna. Knjiga se danas takmiči sa videima, društvenim mrežama, serijama, muzikom i bezbroj drugih sadržaja. Zato mislim da bi poeziji trebalo dati više prostora, posebno među mladima.
Da li je poezija danas marginalizovana i kako bi ocenila izdavačku delatnost u Srbiji?
Poezija jeste pomalo marginalizovana ako je posmatramo iz ugla tržišta. Nije isto kada objavite roman koji ima potencijal da dođe do široke publike i kada objavite zbirku poezije. Poezija je ipak uža književna forma i samim tim ima i užu čitalačku publiku. Ipak, ne mislim da je situacija potpuno loša. U Srbiji postoji veliki broj pesnika, književnih udruženja, izdavača, časopisa i portala koji objavljuju poeziju. Postoje i brojni konkursi i zajedničke zbirke kroz koje autori mogu da predstave svoj rad. Iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da mi je upravo takva scena omogućila da objavljujem pesme i u zajedničkim izdanjima, časopisima i zbornicima, a kasnije i da objavim dve samostalne zbirke. Potrebno je da postoji promocija, književne večeri, medijska podrška i prostor u kojem autor može da predstavi ono što radi. Izdavačka scena u Srbiji ima svoje probleme, ali ima i mnogo ljudi koji se iskreno trude da književnost održavaju živom. Ne bih je ocenila ni potpuno pozitivno ni potpuno negativno. Rekla bih da postoji prostor za napredak, ali i dovoljno toga što vredi sačuvati.
Koji su tvoji stvaralački planovi za budućnost?
Iskreno, trenutno nemam plan da pišem novu zbirku. Smatram da knjiga treba da nastane onda kada čovek zaista ima potrebu i nešto novo da kaže. Te dve zbirke su nastale u različitim periodima mog života i na neki način predstavljaju deo mene iz tih godina. Drago mi je što sam uspela da ih sačuvam u formi knjige, jer verujem da je lepo ostaviti iza sebe nešto što će postojati i kada prođe određeni period života. Meni je zapravo to i jedan od važnijih razloga zbog kojih sam želela da objavim svoje pesme. Čovek se kroz život menja, neke stvari zaboravi, neke emocije više ne doživljava na isti način, ali ono što je jednom zapisano, ostaje kao trag jednog vremena. Ne znam da li ću se nekada ponovo vratiti pisanju na taj način. Nikada ne bih rekla da sam zauvek završila sa poezijom, ali trenutno nemam potrebu da pravim planove za novu knjigu. Za sada mi je dovoljno što iza sebe imam dve knjige. Volela bih da one pronađu svoje čitaoce i da ostanu kao mali deo mog stvaralačkog traga.
Kultura, a naročito poezija, možda danas trpe velike izazove i pritiske, ali ono što ohrabruje jeste da pesnici i pisci, uprkos nezavidnoj situaciji, imaju mogućnost da svoja dela približe čitalačkoj publici. Pozitivan odjek u svemu svakako predstavljaju i mladi ljudi poput Bojane Petković, koji su nedavno započeli svoje književne korake i sa kojima će, u godinama koje dolaze, kultura možda i dobiti svoje zasluženo mesto pod suncem.
Autorka: Milica Milošević
