Hej, gledaoče, ustani, izjasni se! Kom pozorištu pripadaš – klasičnom ili savremenom? Ili možda biraš medije – film, radio, internet, kulturu na klik? Nema neopredeljenih i samo jedan izbor je pravi.
Tri lica ogledala, u režiji Gordane Lebović i produkciji Omen Teatra, jesu predstava koja zahteva od nas da zauzmemo stav. Pasivna pozicija posmatrača klasičnog teatra i gledaoca osamljenog pred ekranom se ukida; ovde je gledalac svojevoljni učesnik u eksperimentu koji ima cilj da ga promeni. Samim tim, katarza koju Tri lica ogledala nude nije posredovana kroz percepciju i poistovećivanje sa tuđim iskustvom, ona se zasniva na kreiranju individualizovanog iskustva kroz odabir neke od ponuđenih mogućnosti.
Predstava počinje kao meta-teatarsko preispitivanje smerova u kojima se teatar razvija, a koji su predstavljeni kroz tri ključna teksta. Troje glumaca u predstavi zastupaju suprotstavljene smerove. Pavle Pekić, kao zastupnik klasičnog teatra, izvodi čuveni monolog s početka Šekspirovog Hamleta; Aleksandra Janković, predstavnica savremenog pozorišta, oponira mu izvođenjem segmenta iz Pozorišta i njegovog dvojnika Antonena Artoa, dok se Vladimir Aleksić, kao glasnogovornik medija, predstavlja Manifestom futurizma Filipa Tomaza Marinetija. Gledalac je pozvan da se opredeli, jer, kako je navedeno u traktatu predstave, praveći izbore, opredeljujemo se kako mislimo, ali takođe i kojim ekstremima stremimo. Publika prestaje da bude nema i homogena sedeća masa i deli se na tri suparnička tima. Glumci preuzimaju ulogu vodiča kroz iskustvo koje nadilazi pozorišnu iluziju, a sama predstava prestaje da bude predstava i postaje realno dešavanje.
Ono što sledi kasnije jeste aktivno nastojanje gledaoca da sa svojom grupom i glumcem predvodnikom svoj izbor predstavi drugima ne kao najbolji, nego kao jedini, diskreditujući ostale. Agon antike silazi sa scene i prenosi se na sve prisutne i to je ono što ovu predstavu određuje kao pozorišno istraživanje ekstremizma. Kako će dalji tok predstave-eksperimenta pokazati, čin pravljenja izbora u kontekstu u kom je samo jedan izbor pravi, neminovno kulminira u sukob, ekstremizam, i u krajnjem momentu – nasilje. U tom trenutku, tema s početka je prevaziđena, i predstava postaje ogledalo društvene stvarnosti. Naglo skliznuvši u poziciju borca za jedan cilj, sa glumcima kao katalizatorima, gledalac prestaje da bude kulturni građanin koji odlazi u pozorište da se duhovno uzdiže i počinje agresivno da upada protivničkom timu u reč, neosetno gubeći obzire.
U završnom momentu, debata je presečena projekcijom klipova realnog nasilja i predstava je gotova. Glumci se grle na sceni, jer je sukob među njima bio samo izrežirana igra. Ali gledalac koji je pristao na igru ostaje zajapuren, presečen i otrežnjujući se shvata da i dalje ima svađalački poriv i da je postao borac za cilj za koji je dva sata ranije bio potpuno indiferentan. Gledalac postaje svestan kako lako, i to pod maskom pravljenja izbora, biva izmanipulisano oruđe jedne ide(ologi)je, i što je još više poražavajuće, kako lako u odgovarajućem kontekstu postaje agresivan.
Tri lica ogledala su time ispunila svoj cilj – promenila su nas kao publiku nateravši nas da se suočimo s činjenicom da to kako vidimo sebe, kako nas drugi vide i ono što zapravo jesmo u nekom kontekstu jesu tri različite stvari. I da, to smo već znali, ali zaboravili smo da isti mehanizam važi za apsolutno svaku društvenu pojavu. Kako je rečeno u traktatu predstave: Da bismo videli ta lica javnosti, potrebno je da vidimo sve njihove odraze u ogledalu i da ih postanemo svesni. I kao što nema jedinog pravog izbora između klasičnog, savremenog teatra i medija, tako je i opredeljenje za jedno od lica društvene stvarnosti izlišno. Samo širom otvorene oči i jasna, kritička svest održaće nas i u pozorišnoj igri i u životu. Ono što ostaje nakon paradoksa izbora, jeste poziv na delanje. A ono što ostaje nakon ove predstave, jeste svest koliko lako delanje postaje ekstremizam, ako ne povučemo liniju sami.
Autorka: Silvia Ida Drndarski
Foto: Srđan Veljović
