Svako čudo za tri dana!
Toliko je, a možda i kraće, trajala u javnosti bura koju je izazvala politička aktivistkinja Mila Pajić svojim prekornim i donekle sarkastičnim osvrtom na nekoliko fatalističkih stihova iz narodne epske pesme „Propast carstva srpskoga“.
A da je Mila Pajić detaljnije protumačila pesmu, ili da je samo citirala sve njene stihove, od prvog do poslednjeg, ne bi bilo teško zaključiti da je relativno kratko trajalo i čudo oličeno u epskom opredeljenju kneza Lazara Hrebeljanovića za – carstvo nebesko.
Naravno, u skladu sa ciljem koji je svojim člankom želela da postigne, Mila Pajić navela je svega četiri deseterca iz početnog dela pesme, jer se u njima sažeto oslikava nedoumica pred kojom se uoči Kosovskog boja našao knez Lazar, koji je za ovu priliku unapređen do carskog dostojanstva:
Care Lazo, čestito koleno!
Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
Ili voliš carstvu zemaljskome?
I ne samo što u članku nisu navedeni stihovi koji dolaze neposredno nakon ovako postavljenog izbora – a u kojima su predočeni uslovi i posledice ponuđenih mogućnosti – nego uopšte nije spomenut ni završni deo pesme, koji je inače u potpunoj suprotnosti sa nametnutom nedoumicom iz citiranih stihova, zbog čega sâm razvoj radnje umnogome deluje paradoksalno i nelogično, pa je stoga još neobičnije što Mila Pajić nije zapazila detalje koji bi svakako išli u prilog njenoj negativnoj oceni duhovne ideje promovisane u datoj pesmi.
A umesto konkretnog tumačenja navedenih stihova (ili barem sagledavanja konteksta u kojem su izrečeni), Mila Pajić je ukratko i na prilično slobodan način prepričala ostatak pesme:
Za one koji ne znaju, a verujem da ih je malo, posle par versi car više nije živ, svoj sušti smisao podario je carstvu nebeskome, a srpskome narodu svetu zemlju, krvlju natopljenu.
Ovakav uprošćen i uzgredan pogled na pesmu čija bi radnja zahtevala znatno opširniju analizu može se, ipak, opravdati činjenicom da konkretna tema članka i nije sama radnja pesme, nego ukazivanje na višedecenijsko nametanje (neretko i putem školske nastave) epskog shvatanja carstva nebeskog kao nacionalne tradicije, ali i na to da se pomoću rodoljubivih krilatica i zvučnih guslarskih stihova neretko prikrivaju ili čak pravdaju masovni zločini počinjeni od strane pripadnika sopstvenog naroda.
Svakako je Mila Pajić znala da njen izrazito negativan stav o jednom duboko ukorenjenom epskom kultu ne može proći bez oštre reakcije, pa izgleda kao da je namerno izazvala čak i one svoje političke protivnike koji neće pročitati ni jedan jedini red iz samog članka – jer će ionako morati da zapaze provokativan naslov: „Kako si nas uništio, Karadžiću Vuče“.
Kad bi se pošlo od toga da je narodna pesma Propast carstva srpskoga, koja je nesumnjivo popularisana zahvaljujući Vukovim zbirkama epske poezije (prvi put je objavljena u drugoj knjizi Vukovih Narodnih srpskih pjesama, štampanoj u Lajpcigu 1823), veoma protivrečna i zbunjujuća već zbog svoje radnje, zaista bi na prvom mestu trebalo optužiti Vuka Karadžića što je pojam i shvatanje carstva nebeskog, makar i posredno (jer iako je objavio pesmu, ipak je nije sâm spevao), prikazao na potpuno pogrešan način.
Ali, umesto da se fokusira na stihove iz pesme kako bi što bolje argumentovala sav apsurd deseteračkog viđenja carstva nebeskog, Mila Pajić dala je sebi za pravo da pretpostavi kako Vuk Karadžić, sve i da je bio savremenik masovnih zločina počinjenih na jugoslovenskom prostoru tokom poslednje decenije dvadesetog stoleća, ne bi o tome ništa zapisao – što očigledno treba da znači kako bi i Vuk bio saučesnik u prikrivanju pojedinih zločina samim tim što ih verovatno ne bi perom ovekovečio.
Pošto je očigledno propuštena još jedna prilika da se ukaže na brojne nelogičnosti od kojih obiluje pesma „Propast carstva srpskoga“, mora se konstatovati da najdetaljnija analiza njene protivrečne radnje još uvek stoji sakrivena unutar nedovoljno poznate knjige čiji naslov takođe prekorno aludira na literarnu delatnost Vuka Karadžića.
Karakteristično je da se osnovna ideja pesme „Propast carstva srpskoga“ tumači kao veoma štetna i iz ugla političkog spektra kome pripada Mila Pajić, a koji bi se uslovno mogao nazvati levičarsko-liberalnim, ali i sa potpuno suprotne strane ideološkog fronta, gde dominiraju desničarska i nacionalistička shvatanja, jer kao što Mila Pajić svojim člankom pokušava da sruši ukorenjeno epsko shvatanje carstva nebeskog, na identičan način je prema tom fenomenu postupio i novinar Miloslav Samardžić, čije se ime neposredno vezuje za istraživanja kontroverznih pitanja o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, a prvenstveno za forsiranje političke rehabilitacije Ravnogorskog pokreta (tim pre što je Samardžić među prvima objavljivao – u kragujevačkom časopisu Pogledi – autentična svedočenja preživelih četničkih boraca i eksplicitno zastupao povratak monarhističkog uređenja nasuprot socijalističkom režimu).
Sa druge strane, gotovo da su potpuno nezapaženo prošli Samardžićevi filološki i istoriografski radovi objavljeni u knjizi Tajne „Vukove reforme“ (prvo izdanje 1995), gde se daje veoma negativno viđenje književnog i lingvističkog rada, ali i karakternih osobina Vuka Karadžića, pa iako Samardžić nije bio prvi koji je u negativnom kontekstu tumačio Vukov kulturološki uticaj (prethodno je i pisac Svetislav Basara, koji je svakako blizak liberalnoj političkoj opciji, zapazio u Vukovoj reformi glavne uzroke primitivizacije srpskog književnog jezika), ipak je Samardžić verovatno prvi pokušao da pojedine nedostatke i štetne posledice Vukove delatnosti detaljno argumentuje pomoću tvrdnji i izvora koje drugi istraživači ili nisu zapazili ili su ih možda svesno zaobilazili, pa se stoga i Samardžićevi stavovi o Vukovoj reformi uopšteno mogu opisati istim rečima koje će trideset jednu godinu kasnije upotrebiti Mila Pajić u naslovu svog članka: „Kako si nas uništio, Karadžiću Vuče“.
Očigledno je relativno kratak članak Mile Pajić izazvao burniju reakciju nego Samardžićev detaljan i originalan pokušaj stručne demitologizacije Vukovog kulta, a razlog za izostanak naučnog osvrta na Samardžićeva filološka istraživanja verovatno se krije u tome što bi svako ozbiljnije ispitivanje, čak i da rezultira pobijanjem Samardžićevih tvrdnji, neminovno dovelo do razotkrivanja izvesnih kontradiktornosti samih Vukovih ideja, čime bi se umnogome kompromitovala i uzdrmala osnovica savremene srpske lingvistike.
I koliko god da se u Samardžićevim analizama uočavaju izvesni nedostaci koji se teško mogu opravdati (primera radi, pojedina citirana mišljenja nisu doslovce preštampana, a ima i citata gde se kao direktni izvori navode pogrešne publikacije), ipak nesumnjivu vrednost predstavlja Samardžićev pristup Kosovskom boju kao istorijskom događaju i sagledavanje ogromnih razlika između autentičnih podataka iz arhivskih dokumenata (na osnovu kojih se čak može zaključiti da Kosovska bitka vođena 28. juna 1389. predstavlja srpsku pobedu nad Turcima) i naknadnog guslarskog tumačenja bitke (prema kome se na Kosovu polju dogodio ne samo potpuni poraz srpske vojske, nego i konačni pad srpske srednjovekovne države).
Samardžićeva knjiga o Vuku Karadžiću originalna je i zbog toga što se u njoj ne pronalazi razumevanje ni za jednu od nekoliko Vukovih literarnih aktivnosti, jer dok su čak i za Vukova života najoštriji kritičari njegove pravopisne reforme uglavnom priznavali visok kvalitet narodnih umotvorina štampanih upravo zahvaljujući Vukovom strpljivom slušanju i zapisivanju žive guslareve ili kazivačeve reči, dotle Samardžić i o takvim folklornim produktima, a naročito o narodnim epskim pesmama, takođe daje izrazito negativan sud smatrajući da predstavljaju tešku degradaciju stvarnosti.
Koristeći termin „lažni kosovski mit“ kako bi što efektnije diskvalifikovao čak i eventualnu umetničku vrednost deseteračkog viđenja Kosovske bitke, Samardžić ističe pesmu „Propast carstva srpskoga“ kao tipičan primer kosovskog epskog ciklusa, pa u cilju dokazivanja štetnih posledica njenog popularisanja citira one stihove koje će u svom članku iskoristiti i Mila Pajić, s tim što je Samardžić naveo i stihove u kojima se detaljno iznose uslovi sudbonosnog izbora pred kojim se našao knez Lazar:
Ako voliš carstvu zemaljskome,
Sedlaj konje, priteži kolane,
Vitezovi sablje pripasujte,
Pa u Turke juriš učinite,
Sva će turska izginuti vojska;
Ako l’ voliš carstvu nebeskome,
A ti sakroj na Kosovu crkvu,
Ne vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa pričesti i naredi vojsku;
Sva će tvoja izginuti vojska,
Ti ćeš, kneže, š njome poginuti.
Samardžić pritom citira i deseterce u kojima se otkriva Lazareva konačna odluka nakon pažljivog poređenja dveju ponuđenih mogućnosti:
A kad care saslušao reči,
Misli care misli svakojake:
„Mili Bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
Privoleti carstvu zemaljskome,
Zemaljsko je za maleno carstvo,
A nebesko u vek i doveka.“
Na osnovu ideje iznesene u navedenim stihovima, Samardžić u pomalo ironičnom stilu daje sledeći zaključak:
Tako je, prema predanju, poraz na Kosovu posledica svesnog opredeljenja kneza Lazara: Srbi su u boj pošli sa namerom da izgube. Nagrada za samoubilaštvo čitave vojske i države je večna slava „cara Lazara“.
A s obzirom na hrišćanski aspekt izbora koji je uoči Kosovskog boja nametnut Lazaru (jer ne treba prenebregnuti da u početnim stihovima pesme stoji kako je Sveti Ilija, prerušen u sokola, doneo na Kosovo Bogorodičinu knjigu, iz koje će Lazar pročitati koja su dva carstva ponuđena), Samardžić se pita:
Kakvo je to tumačenje hrišćanstva koje nagoni na samoubilaštvo zarad slave?
I zaista ima logike Samardžićeva teza o neodrživosti ideje da se nebesko carstvo zadobija jedino svesnim porazom, koji bi u konkretnom slučaju podrazumevao žrtvovanje sopstvene vojske neprijateljskom oružju:
U istoriji hrišćanstva nikada pobožnost nije predstavljala „predznak i zalogu zemaljskog poraza“; poraz se nikada nije nagrađivao – naprotiv, nagrađivani su podvizi i pobede: nad samim sobom, nad zlim silama, neprijateljima i nevernicima…
Jasno je da se Samardžićevo obrazloženje svodi na to da carstvo nebesko ne mora biti potpuna negacija carstva zemaljskog (čak i da se pod pojmom carstva zemaljskog misli isključivo na materijalne vrednosti poput vlasti i bogatstva), odnosno da vladar ili vojskovođa nije obavezan da se unapred odrekne carstva zemaljskog kako bi dostigao carstvo nebesko, nego da se i hrabrom odbranom carstva zemaljskog postaje dostojan carstva nebeskog, pri čemu uopšte nije presudno da li će takva odbrana biti uspešna i da li će se u njoj izgubiti život, nego je najvažnije da se odlučno krene u bitku sa ciljem da zemlja i narod budu odbranjeni od zavojevača.
Može se pritom zaključiti da bi carstvo zemaljsko predstavljalo potpunu suprotnost carstva nebeskog jedino u slučaju kad se, umesto odbrane zemlje, izabere saradnja sa neprijateljem radi očuvanja sopstvenog vladarskog ili vlasteoskog položaja, pa bi mnogo više imalo smisla da je Lazaru u vidu carstva zemaljskog ponuđena mogućnost dogovora sa Turcima (pri čemu bi bio osiguran opstanak srpske vojske i vlastele, ali u turskom vazalstvu), dok bi za dostizanje carstva nebeskog kao glavni uslov morala da se nametne obavezna borba protiv Turaka uprkos tome što je pogibija dobrim delom izvesna u sukobu sa mnogobrojnom neprijateljskom vojskom.
I koliko god da Lazarev odlazak u boj pri završetku pesme deluje kao logična odluka u trenutku kad je srpska zemlja ugrožena, pa i kao očekivani rasplet epskog prikaza Kosovske bitke, ipak je Samardžić u pravu kad tvrdi da se, s obzirom na početak pesme, njeni završni stihovi mogu protumačiti jedino besmislom:
Mače vojsku srpski knez Lazare,
U Laze je silni Srbalj bio,
Sedamdeset i sedam ’iljada,
Pa razgone po Kosovu Turke,
Ne dadu se ni gledati Turkom,
Da kamo li bojak biti s Turci;
Tad bi Laza nadvladao Turke,
Bog ubio Vuka Brankovića!
On izdade tasta na Kosovu;
Tada Lazu nadvladaše Turci,
I pogibe srpski knez Lazare,
I njegova sva izgibe vojska…
A besmisao se, prema Samardžiću, ogleda u sledećem:
Sada je „knez Lazar“, dakle više ne „car“, poginuo zbog navodne izdaje Vuka Brankovića, dok se njegovo nebesko opredeljenje više i ne pominje!
Zapaža se da Samardžić nije odoleo da ne ukaže na nedosledno titulisanje Lazara kao vladara, pa iako bi se i ovaj detalj mogao uzeti kao još jedan argument za dokazivanje protivrečnosti pesme „Propast carstva srpskoga“, ipak treba znati da se u još nekoliko pesama kosovskog ciklusa, ponegde i od stiha do stiha, smenjuju dve Lazareve titule – knez kao njegovo istorijsko zvanje i car kao njegov epski čin.
Želeći da pruži što ubedljivije dokaze kako je radnja pesme apsurdna, Samardžić kao još jednu upadljivu nedoslednost ističe anahronizme kakvi su inače uobičajeni, a ponekad i neophodni u epskoj fikciji (naravno, pod uslovom da ne budu bukvalno shvaćeni kao istoriografski podaci):
Kao učesnici Kosovskog boja pominju se Mrnjavčevići, koji su izginuli još na Marici, i herceg Stefan, koji je živeo kasnije, a proizilazi da su, sve skupa, Srbi na Kosovo izveli 320.000 vojnika.
Ovakav postupak vezivanja pojedinih istorijskih ličnosti za događaje u kojima sigurno nisu učestvovali može se opravdati umetničkom slobodom (što će i Samardžić uzgredno priznati), ali i neobrazovanošću samih sastavljača epskih pesama, mada u konkretnom slučaju nije teško prepoznati nameru da se Kosovski boj prikaže kao prelomni događaj u srpskoj istoriji tako što bi kao junaci ovog okršaja bili spomenuti i istaknuti likovi iz drugih epskih ciklusa.
Za samu radnju pesme „Propast carstva srpskoga“, ali i za sudbonosni izbor koji se Lazaru nameće uoči Kosovske bitke, donekle se pronalazi razumevanje kad se Lazareva pogibija na Kosovu uporedi sa stradanjem Isusa Hrista na Golgoti, pa ako se zna da je Hrist svesno dopustio da bude najpre izdat od strane svog bliskog sledbenika, a zatim i razapet kako bi ispunio davnašnju Božiju zamisao o spasenju čovečanstva, nije teško zaključiti kako je i Lazar unapred prihvatio sopstveno stradanje, pa čak i pogibiju svih svojih vojnika, samo zato što je znao da će jedino na taj način i on, ali i sva srpska zemlja, postati dostojni carstva nebeskog.
Ali, pošto bi u takvoj podeli uloga Vuk Branković, kao kosovski izdajnik, morao da bude pandan Hristovom izdajniku Judi Iskariotskom, upravo je u tome najveća razlika između Hristovog biblijskog i Lazarevog epskog stradanja, jer Hrist je unaped znao da će stradati zbog Judine izdaje, dok se Lazaru za dostizanje carstva nebeskog postavljaju, u najmanju ruku, bizarni uslovi: izgradnja crkve u kojoj će se srpska vojska pričestiti pre nego što dobrovoljno izgine.
Bizarnost se naročito ogleda u tome što bi Lazar, ukoliko zaista ispuni sve uslove, u potpunosti preuzeo Brankovićevu izdajničku ulogu, jer predaja neprijatelju bez ikakvog oružanog otpora, čak i pod izgovorom dostizanja carstva nebeskog, nije ništa drugo nego izdaja sopstvene zemlje i naroda.
Iz nekog razloga, Samardžić nije naveo stihove koji dolaze neposredno nakon Lazarevog kratkog kolebanja, a prethode opisu Kosovskog boja – mada se upravo u tim desetercima vidi kako je Lazar ispoštovao većinu uslova iz Bogorodičine knjige ne bi li dostigao carstvo nebesko:
Car volede carstvu nebeskome,
A nego li carstvu zemaljskome,
Pa sakroji na Kosovu crkvu,
Ne vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa doziva srpskog patrijara
I dvanaest veliki’ vladika,
Te pričesti i naredi vojsku.
Istom kneže naredio vojsku,
Na Kosovo udariše Turci.
I dok se, s obzirom na Lazarevo nedvosmisleno opredeljenje i na uslove koje je ispunio, očekuje da srpska vojska dobrovoljno strada od turskih sablji (čime bi se ispunio i poslednji uslov za dostizanje carstva nebeskog), odjednom se pojavljuju, jedan za drugim, istaknuti pripadnici srpske vlastele kako sa svojim vojskama hrabro ginu u borbi protiv Turaka, što je nesumnjiv pokušaj odbrane zemaljskog carstva, da bi na kraju čak i Lazar poveo svoje vojnike na bojište, i to sa očiglednim ciljem da zaustavi i porazi tursku vojsku. (Karakteristično je da se u ovoj pesmi među učesnicima Kosovske bitke uopšte ne pominju Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica, bez kojih je teško i zamisliti epski prikaz srpsko-turskog sukoba na Kosovu polju, a inače se od junaka čija se imena redovno vezuju za kosovski ciklus spominju, pored kneza Lazara i Vuka Brankovića, jedino još Jug Bogdan i njegovih devet sinova.)
Završetak pesme „Propast carstva srpskoga“ kao da predstavlja neprirodan i pritom katastrofalan spoj dveju potpuno različitih mogućnosti sa početka pesme, gde je bio ponuđen izbor između pričešća vojske unapred pomirene sa sopstvenim porazom i oružane borbe koja će doneti pobedu – pa iako u poslednjem segmentu pesme Lazareva vojska napada i čak zamalo pobeđuje Turke (kao da se Lazar opredelio za zemaljsko carstvo), ipak je iznenada poražena i do nogu potučena, i to samo zbog izdaje Vuka Brankovića, koji će, štaviše, ispasti najzaslužiniji što je Lazar, i pored odbrane zemaljskog carstva, na kraju postao dostojan carstva nebeskog samim tim što je stradao i što je sva njegova vojska pobijena, a da je Lazar zaista dostigao carstvo nebesko – bez obzira na to što se suprotstavio Turcima – naslućuje se iz završnog dvostiha:
Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno.
A koliko god da je Brankovićeva epska izdaja u suprotnosti sa istoriografskim podacima o Brankovićevom životu, ona se u datom slučaju ipak nameće kao logičniji razlog kosovskog poraza nego što bi to bila Lazareva odluka da izgubi zemlju i celokupnu vojsku bez bilo kakvog suprotstavljanja turskim osvajačima.
Ako bi pritom trebalo pronaći prihvatljivo objašnjenje za besmisleno postavljen kontrast između zemaljskog i nebeskog carstva, nameće se činjenica da je pesma „Propast carstva srpskoga“ spevana tokom ropstva pod Turcima, i to u siromašnom i nepismenom, a umnogome i sujevernom delu srpskog stanovništva, koje je istoriju i tradiciju tumačilo onako kako je u takvim prilikama delovalo najprihvatljivije, pa se kao najbolja uteha za viševekovno ropstvo (čije se okončanje tada verovatno još uvek nije moglo nazreti) nametnulo defetističko shvatanje prema kome se Lazar svojevoljno, zarad navodnog dostizanja carstva nebeskog, unapred pomirio sa zemaljskim porazom u vidu opšte pogibije srpske vojske.
Premda nije isključeno da je sama pesma nastala izvan tadašnjih turskih granica, i to najverovatnije u Sremu pod austrijskom vlašću, ipak je spevana među Srbima koji su kroz pesme i predanja čuvali već ukorenjeno shvatanje o kosovskom porazu, pa bi stoga adekvatnom tumačenju pesme doprineli i podaci o tome kako se došlo do varijante odštampane u Vukovoj zbirci.
Na osnovu sačuvane prepiske između Vuka Karadžića i tadašnjeg šišatovačkog arhimandrita Lukijana Mušickog saznaje se da je Mušicki, na Vukovu molbu, pozvao u manastir Šišatovac izvesnu slepicu iz fruškogorskog sela Grgurevaca kako bi njene deseteračke pesme, a među njima i pesmu o Lazarevom opredeljenju za carstvo nebesko, zapisao izvesni đakon Stefan, da bi zapisi potom bili poslati Vuku u Beč (Vukova prepiska, knjiga druga, Beograd 1908), pa se već na osnovu fizičkih karakteristika samog pevača, kao i na osnovu ambijenta u kome je pesma otpevana i zapisana, može razumeti njen hrišćanski aspekt, koji je, međutim, interpretiran na način razumljiv i prihvatljiv širim narodnim masama, a naročito neobrazovanim i sujevernim ljubiteljima epskog sveta guslarskih pesama.
Karakterističan je i podatak o naknadnom Vukovom pokušaju da sazna značenje pojedinih izraza koje je prvi put susreo u pesmama slepice iz Grgurevaca, jer u pisanom odgovoru koji Mušicki upućuje Vuku stoji kako ona nije znala da objasni smisao reči koje je sama upotrebila u stihovima, što i nije neobično, pošto su guslari i kazivači narodnih pesama često koristili reči čija konkretna značenja uopšte nisu poznavali (pogotovu ako se one nisu upotrebljavale u svakodnevnom govoru), mada su znali u kom su kontekstu takvi izrazi obavezni unutar deseteračkih stihova.
Stoga ne bi bilo čudno ako slepica iz Grgurevaca, premda je opširno pevala o pojmovima nebeskog i zemaljskog carstva, zapravo nije znala koji je njihov izvorni smisao, nego je samo ponovila ono što je već čula od nekog drugog guslara, a možda je i sama koncipirala značenje dvaju suprotstavljenih pojmova prilagodivši biblijske termine epskom tumačenju ishoda Kosovske bitke.
Zanimljivo je da tačno na sredini pesme „Propast carstva srpskoga“ dolaze jedan za drugim događaji koji su međusobno protivrečni kad se posmatraju u kontekstu sudbonosnog izbora izraženog u početnim stihovima, ali su u sasvim logičnom sledu ako bi se posmatrali u kontekstu istorijskih činjenica, pa i u kontekstu uobičajenog epskog prikaza Kosovske bitke – a to su pričešće srpske vojske i njen odlazak na bojište.
Jasno je da bi u datoj situaciji Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko podrazumevalo da nakon pričešća vojske ne sme biti oružanog suprotstavljanja neprijatelju, a kamoli pokušaja da se u borbi izvojuje pobeda, ali moguće da je u guslarskoj svesti ipak prevladao logičan sled događaja, pa i bojazan da će Lazar bukvalno zauzeti Brankovićevo mesto kosovskog izdajnika ako ispuni sve nametnute uslove za carstvo nebesko, te da zato srpska vojska sa pričešća (gde bi se pomolila za pobedu nad neprijateljem, a ne za sopstvenu masovnu pogibiju bez bilo kakve borbe) odlazi u bitku sa ciljem da sačuva zemlju od neprijateljskog osvajanja, što bi inače učinila svaka vojska i svaki vladar čija je zemlja napadnuta.
Ako bi trebalo razjasniti zbog čega su u pesmi „Propast carstva srpskoga“ na paradoksalan način spojena dva (ionako neistorijska) razloga za propast srednjovekovne srpske države, nameće se pretpostavka da je varijanta koju je otpevala slepica iz Grgurevaca zapravo sastavljena od nekadašnje dve potpuno različite pesme, pa dok se u prvoj pevalo o Lazarevom opredeljenju za carstvo nebesko putem dobrovoljnog stradanja celokupne srpske vojske, dotle se u drugoj pesmi kosovski poraz pravdao Brankovićevom izdajom, što je inače nezaobilazan motiv u većini pesama o Kosovskom boju (a radnja dveju prvobitnih pesama, ili pojedinih njihovih segmenata, spajala bi se upravo u tački između pričešća vojske, čime se završava prvi deo, i odlaska vojske u borbu, čime započinje drugi deo konačne varijante).
Nije isključeno da je u guslarskoj svesti došlo i do ispravnog sagledavanja pojma carstva nebeskog (da se ono dostiže putem hrabre i odlučne borbe protiv neprijatelja), pa da je zbog toga na scenu pričešća vojske nadovezan uobičajen epski prikaz srpsko-turskog sukoba na Kosovu polju, mada se ovakva pretpostavka teško može argumentovati kad se zna da su na početku pesme zadržani stihovi gde se postavlja sudbonosan izbor koji je potpuno suprotan docnijem razvoju radnje (a da su guslari zaista uvideli suštinske greške u postavljenom kontrastu između zemaljskog i nebeskog carstva, verovatno bi uslove i eventualne posledice Lazarevog izbora prilagodili događajima koji će uslediti u drugoj polovini pesme).
I ne samo što je radnja prve polovine pesme „Propast carstva srpskoga“ u izrazitoj suprotnosti prema radnji druge polovine iste pesme, nego umnogome odudara i od ostalih pesama i stihova kosovskog epskog ciklusa (čak i od pesama Kosovka djevojka i Obretenije glave kneza Lazara, koje je takođe otpevala slepica iz Grgurevaca), što se možda najbolje sagledava direktnim poređenjem sa Lazarevom kletvom upućenom svim Srbima koji bi izbegli dolazak na kosovsko bojište (duža verzija kletve sastavni je deo pesme Musić Stefan, dok je kraća verzija odštampana kao drugi fragment unutar deseteračke celine koju je Vuk Karadžić nazvao Komadi od različnijeh kosovskijeh pjesama), jer sâm način Lazarevog pozivanja u borbu dokazuje da će srpska vojska morati da ide u oružanu odbranu zemlje (ni u jednom stihu kletve ne pominje se pričešće, nego se konkretno govori o predstojećem boju), a inače bi zaista bilo potpuno apsurdno (naročito u epskoj fikciji, gde se junački okršaji podrazumevaju) da vladar proklinje svoje podanike ukoliko izbegnu dobrovoljnu predaju i pogibiju, kao i da vojskovođa poziva kletvom svoje vojnike u borbu koju je ionako već odlučio da izgubi.
A pošto epske biografije svih kosovskih junaka (ne računajući, naravno, Vuka Brankovića) pokazuju da su se oni odlučno spremali za borbu protiv Turaka i da su na Kosovo polje otišli kako bi radi odbrane srpske zemlje naneli neprijatelju što teže gubitke, to je još jedan razlog da se upadljiv izuzetak kao što je prva polovina pesme „Propast carstva srpskoga“ detaljnije protumači, tim pre što se Lazarev izbor carstva nebeskog docnije nametnuo kao nezaobilazan i maltene najvažniji detalj kosovske tradicije – uprkos tome što uopšte nije u skladu sa uobičajenim epskim viđenjem Kosovskog boja.
Inspirisan kosovskim epskim ciklusom, pesnik Ratomir Ivanović napisao je pesmu Nedaleko od reke Rasine, pa iako je njena popularnost odavno dokazana, ipak je stih „kad su Srbi izginuli slavno“ ponekad tumačen kao potpuno besmislen i protivrečan zato što navodno nije moguće slavno izginuti (jer stradanje celokupne vojske jeste nesumnjiv poraz, a poraz je teško poistovetiti sa slavom), ali pošto je već u narednim stihovima, koji glase „na Kosovu izgubiše glavu / da bi srpsku sačuvali slavu“, detaljno razjašnjeno u kakvim uslovima i prilikama čak i jedno masovno izginuće može biti protumačeno kao slavan događaj, pogotovu ako predstavlja posledicu hrabre odbrane zemlje, ispada kako jedna novokomponovana pesma ima više smisla nego guslarska pesma nastala barem dva veka ranije.
Pored pitanja kako je od dva potpuno različita epska tumačenja kosovskog poraza mogla biti načinjena pesma sa nelogičnim razvojem radnje, nameće se i pitanje da li je u davnini postojao o Kosovskom boju još jedan ciklus pesama, u kome se pad srpske srednjovekovne države zaista pravdao Lazarevom odlukom da, iz krajnje pobožnosti, ne izvede vojsku na bojište, jer upravo je takvom ciklusu mogla da pripada pesma koja je na svojevrstan način nadživela sâm ciklus pošto se, zahvaljujući nepažljivim guslarima, spojila sa pesmom (ili odlomkom pesme) iz ciklusa gde se kosovski poraz redovno objašnjava Brankovićevom izdajom i čije su pesme većinom opstale usmenim prenošenjem da bi potom bile zapisane i popularisane putem štampanih pesmarica. (Ako se problem sagleda na taj način, onda se mora pretpostaviti da je ciklus pesama o Lazarevom svesnom gubitku zemaljskog carstva bio stariji od ciklusa u čijim je pesmama Branković jedini krivac za Lazarev poraz na Kosovu polju. A takođe bi se moglo pomisliti da je tom starijiem kosovskom ciklusu pripadala i pesma Zidanje Ravanice, u kojoj se na osnovu knjiga starostavnih unapred vidi da je tursko osvajanje srpske zemlje sudbinski predodređeno, mada se ne pominje da bi srpska vojska trebalo da se preda bez borbe samo zato što je buduće ropstvo neminovno.)
Brankovićevu izdaju kao glavni razlog kosovskog poraza prihvatio je u svojim delima i Njegoš, ali zapaža se da nije nasuprot izdajniku Brankoviću isticao Lazara kao heroja Kosovske bitke, nego isključivo Miloša Obilića (kao epskog ubicu sultana Murata), što znači da je i Njegošu izgledalo neprikladno, pa i nečasno, da jedan vladar svesno bira dobrovoljnu pogibiju sopstvene vojske i prepuštanje zemlje neprijatelju bez borbe.
Najbolji dokaz Njegoševog negativnog odnosa prema deseteračkom viđenju carstva nebeskog jeste to što je u svojoj drami Lažni car Šćepan Mali ironizovao sudbonosni izbor iz pesme „Propast carstva srpskoga“, i to upravo kroz govor Šćepana Malog kao osvedočene varalice, pa stoga stihovi „voljeh carstvo zemno izgubiti / no nebesno da izgubim carstvo“ – pomoću kojih prepredeni lažljivac, glumeći ruskog cara Petra III Romanova, objašnjava okupljenim Crnogorcima zbog čega je navodno pobegao iz Rusije – sami od sebe poručuju da je tako postavljen izbor ništa drugo nego jedna izmišljotina kojoj nema mesta u epskom svetu junačkih oružanih podviga, ali koja je svakako pogodna za manipulisanje naivnom i lakovernom masom.
Nije neobično što se na pesmu „Propast carstva srpskoga“ prekorno gleda i sa leve i sa desne strane ideološkog fronta, jer bi i liberalnim levičarima i nacionalno opredeljenim desničarima moralo da smeta što se neprestanim pozivanjem na carstvo nebesko pravdaju mnogi zemaljski neuspesi i gubici, a ponekad i krajnje nečasni potezi (pod izgovorom da su načinjeni u Božije ime), dok se pritom propagira samoubilački defetizam kao glavni preduslov za dostizanje duhovnih vrednosti.
Ipak, potpuno odbacivanje epskog shvatanja carstva nebeskog uglavnom nije svojstveno srpskim nacionalistima (tako da Miloslav Samardžić u ovom pogledu predstavlja izrazitu manjinu na desnom ideološkom spektru), jer iako su morali da stvore izvesnu distancu prema opredeljenju koje suštinski negira i obesmišljava borbu za obnovu srpske državnosti, odnosno za ponovno uspostavljanje zemaljskog carstva, oni su sopstvenu degradaciju takvog fatalističkog izbora pravdali zasluženom nagradom koju će srpski narod, nakon izdržanog viševekovnog ropstva, dobiti u vidu zemaljskog carstva upravo zato što je Lazar svojevremeno žrtvovao opstanak srpske države radi dostizanja carstva nebeskog, a takvo je shvatanje sažeto predstavio Radovan Samardžić u svojoj knjizi Kosovsko opredeljenje (Srpska književna zadruga, Beograd 1990):
Opredelivši se za carstvo nebesko, Srbi su svoje carstvo na zemlji poneli sobom za budućnost koja će doći posle očišćenja.
Na desničarsko tendenciozno korigovanje Lazarevog epskog izbora ukazao je sa liberalne pozicije Ivan Čolović, pa upotrebivši parodičnu formulaciju „Lazarev aranžman sa Bogorodicom“, naveo je konkretne razloge zbog kojih sudbonosni izbor carstva nebeskog iz deseteračkih stihova nije mogao da se uklopi u savremene nacionalističke ideje oličene u praksi:
Ostao je nespojiv sa prioritetnim političkim ciljevima i kasnije, u vreme teritorijalnog širenja Srbije i stvaranja Jugoslavije, a srpska politička elita nije ovaj aranžman mogla da uvažava ni u novije vreme, kad su 1990-ih godina počeli ratovi u Jugoslaviji i njena prva briga bila da spreči osamostaljenje autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da teritoriju nove srpske države, koja se u to vreme stvarala, eventualno proširi na druge delove Jugoslavije sa većinskim srpskim stanovništvom.
I koliko god da vapaj iz naslova članka Mile Pajić izgleda nepravedno zato što se sva krivica baca na Vuka Karadžića, ipak se njime cilja upravo tamo gde treba početi sa rušenjem štetnog (i sigurno lažnog) epskog viđenja carstva nebeskog – a to je prethodno dokazao Miloslav Samardžić u svojoj detaljnoj analizi Vukove lingvističke i folklorističke delatnosti – pošto se upravo zahvaljujući Vukovim zbirkama ukorenilo shvatanje prema kome se poraz (bilo lični, bilo državni) tumači na dva potpuno pogrešna načina: ili kao svesno izbegavanje pobede samo zato što bi ona navodno značila opredeljenje za zemaljske blagodeti nasuprot duhovnim vrednostima, ili upornim traženjem izdajnika unutar sopstvenih redova, ali se neretko upada i u krajnji paradoks ukrštanjem dvaju suprotstavljenih shvatanja (što se desilo i prilikom uobličavanja konačne varijante pesme „Propast carstva srpskoga“), pa se poraz tumači i kao pasivno samožrtvovanje (psihološkim rečnikom definisano: kao slatki limun), ali se istovremeno konstruiše i izdaja premda se dobro zna da je uopšte nije bilo.
Svako čudo za tri dana, pa stoga čak ni u deseteračkoj fikciji nije moglo dugo da prođe od Lazarevog izričitog opredeljenja da carstvo zemaljsko dobrovoljno prepusti neprijatelju – do Lazareve odluke da ipak povede svoju vojsku u odbranu tog istog carstva zemaljskog.
Foto: Vijesti365
Autor: Dušan Milijić
