Kada su ljudi osnovali prve civilizacije, osnovali su i književnost, što samim tim znači da ona, urpkos svemu, ide u skladu sa vremenom. Poseban deo književnosti, koji je možda jedan od najvažnijih, jeste književnost za decu. Ovakva literatura predstavlja čovekov prvi dodir sa umetnošću i samim tim kod najmlađih fomira čitalačke navike koje će nositi kroz život.
Zbog toga je važno da, naročito danas kada je humanistika u svom zapećku, postoji što više lepe i kvalitetne literature za decu. U to ime, razgovrali smo sa književnicom Aleksandrom Zolotić, koja je nedavno objavila knjigu za decu Sve se kreće ka Proplanku sreće.
Postoji li određeni trenutak u životu kada čovek shvati da je predodređen za pisanje?
Onog trenutka kada čovek uspe da pobedi svoje strahove i izbori se sa rojem nedoumica i nesigurnosti koje mu zuje po glavi, zgrabi olovku i papir ili tastaturu i nešto pribeleži – tog trenutka postaje pisac.
Ja lično sam poprilično dugo verovala da je pisanje za neke tamo druge ljude, da ja to ne mogu, da nisam dorasla tome. Onda su pažnju počeli da mi privlače pesnički konkursi, te sam onako stidljivo poslala svoju prvu pesmu, i ona je završila u nekom zborniku. Taj trenutak neizmerne radosti kada je stigao odgovor da je pesma uvrštena u zbornik upravo je onaj u kome sam sebi rekla „Gle, pa ja to ipak mogu!“
Samo saznanje da je neko pročitao moje stihove, odvojio vreme da proceni moje (skromno) stvaralaštvo i zaključio da je dovoljno dobro da krasi stranice zbornika, predstavljalo je pravi „vetar u leđa“. Od tog trenutka počela sam redovno da pišem, motivišući sebe da nastavim da pomeram granice i istražujem svoje spisateljske domete.
Gde nalaziš inspiraciju za svoja dela i odakle crpiš teme, ideje i motive za ono što pišeš?
Inspiracija je svuda oko nas. Iako možda ovo može zvučati kao jedna od onih laganih mudrosti koje sretnemo na kesicama čaja ili flašicama vode, ja zaista u to verujem. Ja pronalazim inspiraciju u ljudima koje sretnem i sa kojima razgovaram, u muzici koju slušam, predstavi, seriji, ili filmu koji odgledam, knjigama koje čitam.
Volim da osluškujem i analiziram svakodnevicu, i od nje krojim događaje i likove za svoja dela. Ponekad situacije u koje postavim svoje likove i način na koji se oni izbore sa njim, predstavljaju ono kako ja zamišljam da bih odreagovala kad bih se u takvom scenariju našla…ili makar kako bih volela da sam se ta situacijom nalik toj izborila, a nisam, jer su me savladali strah, nesigurnost, ili nespremnost.
Veoma je važno da čovek koji želi da se bavi pisanjem, bude otvoren za sve utiske koje svakodnevica nosi. Da postavi sebe kao neku vrstu radio prijemnika koji će hvatati signale i od njih stvarati priče, pesme, romane, zagonetke, ili bilo koju drugu formu pisane reči.
Da bi čovek rastao kao pisac, bilo da svoja dela stvara za sebe ili planira da ih deli sa čitaocima, potrebno je da otvori sebe prema svetu i iz svake sekunde svoje svakodnevice uzima segmente od kojih će graditi likove i događaje. Čineći to, čovek upoznaje i sam sebe, bolje razume sopstvene misli i osećanja, i samim tim postaje bolji beležnik tuđih misli i osećanja.
Laguna je objavila tvoju knjigu Sve se kreće ka Proplanku sreće, koju je ilustrovao tvoj suprug Aleksandar Zolotić. Kakav svet krije ovo delo i koja je njegova osnovna fabularna okosnica?
Ovo naše „književno čedo“, kako su ga ljupko nazvali nama jako dragi i bliski ljudi, krije svet osećanja, isprepletan stihovima i živopisnim bojama. Tema osećanja, iako do sada mnogo puta ispričana, pripada onima koji nikada ne mogu izgubiti na važnosti i aktuelnosti. Iako deluje da je dosta toga već napisano i naslikano na temu osećanja, uvek ima prostora da se kaže još nešto, i pruži još jedan zanimljiv uvid u njihov pravac kretanja i rasplet.
Glavni junaci su nerazdvojni prijatelji, i kroz ovu priču oni zajedno prolaze kroz tugu, sreću, samoću, ljutnju i mnoga druga osećanja. Na tom putu, suočeni sa raznolikim izazovima, oni još bolje upoznaju ne samo jedno drugo, već i sami sebe.
Upravo činjenica da je knjiga nastala u saradnji sa suprugom čini je još posebnijom, jer je i nama dvoma dala priliku da bliže upoznamo stvaralački deo ličnosti međusobno. Ja svakodnevno gledam njegove radove za posao, on pročita moje priče i pesme, ali se to ne može porediti sa stvaranjem dela u tandemu, koje neizostavno uključuje mnogo više ličnog i mnogo delikatnija osećanja, nego kao kada sa nekim imate samo profesionalnu, poslovnu saradnju.
Da li je moguće da u ovom vremenu čovek ostane dete, ali u onom nežnom i neiskvarenom smislu i ako jeste, na koji način je to moguće ostvariti?
Apsolutno jeste, samo je neophodno da sebe svakodnevno podseća na to da je potpuno u redu da ostane dete. Primetila sam da se nevelik broj odraslih ljudi nekako boji da prizna da želi da se oseća kao dete, jer misle da to ne priliči odraslom čoveku.
Biti dete znači biti iskren, dopustiti da nas sitnice usreće, i najvažnije od svega, dopustiti mašti da nas vodi gde god poželi. Čovek treba da da idejama priliku da se rode, a samom sebi motivaciju i hrabrost da od tog dela nešto napravi. Za nekoga je to pesma, priča, ilustracija, slika, za nekoga drugog komad nakita, odevni predmet, ukusna poslastica.
Kreativnost je naš pokretač, ono što čini da se uvek osećamo kao deca. Što pre ljudi postanu svesni toga, to bolje, jer mislim da je upravo to onaj eliksir mladosti za kojim se traga.
Kako se javila motivacija za nastanak dela Sve se kreće ka Proplanku sreće i koliko je danas važno i odgovorno pisati za najmlađe?
Zanimljivost koju volim da podelim kad se susretnem sa ovim pitanjem je da je delo izvorno nastalo kao scenario za pozorišnu predstavu. Probudila sam se sa idejom i vizijom tih mališana iz priče, zamišljajući ih na sceni u nekim slikovitim scenografijama, muzikom koja prati sve dogodovštine, igru svetlima koja dodaje akcenat na osećanja kroz koja prolaze.
Kako nisam neko ko je iz sveta pozorišta, bilo mi je jasno da će to moje malo blago ostati samo na mom računaru, te sam rešila da je adaptiram u priču. U toj formi je pronašla put do izdavača, i biblioteka mališana, i što je meni lično najdraže, i do polica mojih mališana.
Važnost i odgovornost pisanja za decu nekako idu nerazdvojno. Važno je pisati za decu kako bismo im pružili mogućnost da spoznaju što više uglova i viđenja neke situacije, kako bi sami izgradili mehanizam i reakciju kojima će se opremiti za „borbu“ sa tom situacijom u stvarnom životu. Odgovornost leži u pronalaženju pravih reči kojima će se to predstaviti, u balansu između banalnog i previše komplikovanog.
Decu ne treba ni potceniti ni preceniti, već im pružiti paket reči koji će razumeti i u kom će se pronaći, a to je nešto što naizgled zvuči lako, ali je vrlo izazovno za sprovođenje u delo.
Ono što može biti od pomoći je pričanje sa decom i slušanje njih kako vam prenose neku situaciju koja ih je uplašila, rastužila ili usrećila. Upravo tu se krije građa za sve priče i pesme ovog sveta, one delikatne niti koje svaki stvaralac za decu može utkati u svoje priče, i učiniti ih prijemčivim najmlađim čitaocima.
Pored Proplanka sreće, napisala si i zbirku priča Retrospektiva refleksija, kao i zbirku poezije Fragmenti buđenja. Kada pogledamo tvoj književni opus, koji žanr i teme bi izdvojila kao najizazovnije za prikazivanje čitalačkoj publici?
Iz gorenavedenih razloga, rekla bih da je Proplanak bio najveći izazov, upravo iz nekog minijaturnog straha da li će ga deca razumeti, da li će se pronaći u priči, situacijama kroz koje su junaci prolazili, da li će im reakcije i njihove reči delovati prirodno, kao nešto što bi i sami rekli i uradili. Sa komentarima prvih čitalaca, kako malih tako i odraslih, taj strah je potpuno nestao.
Što se pesama tiče, one za mene imaju poseban značaj iz razloga što su bile žanr sa kojim sam probila led u svet pisanja. Nakon nekoliko zbornika u kojima su objavljene, dobila sam motivaciju da nastavim da pišem, i malo po malo, stvorila dovoljno da ih upakujem u jednu zbirku. Tematski su dosta jednostavne, možda čak i pomalo naivne, ali meni drage, jer su moj prvi korak u stvaralaštvo koje delim sa drugima.
Priče, sa druge strane, imaju potpuno drugačiju priču. Oduvek mi se činilo da je jako teško sastaviti priču koja će imati logičan sled, dosledne karaktere i emocije, i voditi priču nekim jasnim tokom. Onda mi je jednostavno palo na pamet da ni sam život nije pripremljen scenario sa akterima koji u svakom trenutku znaju šta da urade, kažu.
Vrlo često odreagujemo na način na koji nikad ne bismo poverovali da ćemo postupiti, kažemo reči koje ne mislimo. Shvativši to, rešila sam da izgradim svoje nesavršene likove, i podelim ih sa čitaocima. Format kratkih priča mi se učinio idealnim za taj prozni iskorak.
Šta možemo očekivati od tvog umetničnog i književnog rada i angažmana u budućnosti?
Za osobu koja želi da se bavi književnim stvaralaštvom, jako je bitna navika redovnog pisanja, kao i čitanja. Ne mora se svakodnevno napisati nešto vredno prestižnih nagrada, i što je veoma bitno, ne mora sve biti ispolirano i savršeno. Svaka misao će naći put do pesme ili priče, i ispostaviće se kao idealna u određenom trenutku. Ne treba forsirati, već se fokusirati na stvaranje, a delići slagalice će složiti, kad pravi trenutak dođe.
Što se mene tiče, i dalje pišem od svega po malo, s tim da sad imam malo slobodniji pristup. Ne obavezujem sebe da stihovi pesama nužno imaju rimu, a isprva je to bila moja sigurna luka. U pričama se trudim da istražim teme koje do sada nisam.
Svemu, ima priča, ima pesama, ponešto je za decu, ponešto za odrasle, pa ćemo videti šta će prvo pronaći put do izdavača. Osim toga, istražujem i još jedan kreativni segment koji podrazumeva i odrasle i decu, a nije čitalačke prirode, no o tome bih nekom narednom prilikom, kad budem imala više detalja koje bih mogla da podelim.
Na kraju intervjua, pozivamo vas da zavirite u svet Proplanka i ovim delom obradujete vas ili vama drage ljude. 🙂
Autorka: Milica Milošević
