Pala je pre neko veče jaka kiša, a sa njom i grana jabuke u dvorištu. Pala nezgodno, zaglavila se nekako pa ne mogu ni da je sklonim, ni da je poduprem. Priskoči mi prijatelj u pomoć, dojaše sa testericom, skine je, izreže na sitne komade i spakuje u šupu za potpalu. Sve za pola sata. Svratim ga na kaficu i rakijicu, i ispričamo se onako ljudski. Ispratim ga predveče uz gomilu reči zahvalnosti i poslatak. I tek tada shvatim da mi je maznuo upaljač.
Mali, plav, ni po čemu poseban, isti kao i gomila drugih upaljača. Ipak, meni je taj mali plavi upaljač značio mnogo: bio je poslednji, jedini koji imam u kući. Te večeri sam cigarete palila na grejalicu na četrdeset stepeni, a ujutru na ringlu. Posle kafe, odem na trafiku i kupim nov. Pušim tako ceo dan i nerviram se što sam uzela onaj najjeftiniji, na klik-klak. Loše urađen, od tvrde plastike, pa mi trebaju oba palca da pripalim.
Uveče sednem na terasu da se malo rashladim, palim cigaru oberučke, kad li ti on zasvetli. Valjda sam ga jako stegla i aktivirala mali prekidač. Skontam da dole ima lampicu. Lepo, mogao bi da mi koristi kad se vraćam kući kasno, da nije dvadeset prvi vek kad svaki telefon ima lampu, jaču bar za dvaest sveća. Ali simpatična je lampica, ima tanak snop, kao laser. Počinjem da se igram njime. Počinjem da zezam komšijske mačke koje jure kružić svetlosti. Osvetljavam paučinu sa različitih strana. Zevam ispred ogledala sa njime pod bradom. Palim, gasim, palim, gasim, palim gasim…palim. Kvrc! Zaglavi se! A svetli. Svetli za sve pare. Svetli kao krstovdanski hali-gali! Ima više sveća od trafoa u Trnovču, garant!
Stavljam ga u paklicu, svetli paklica. Stavljam ga u tašnu, svetli tašna. Bacim ga u drugu sobu, svetli mi ispod vrata, bije ko lampa u kancelariji DB-a, ne mogu oka da sklopim. Ustajem, izlazim, bacam zaslepljujući upaljač u kantu za đubre. Sad mi svetli kanta, a komšiluk misli da su sleteli vanzemaljci. A ja nevrozn i rasanjena nemam čime da pripalim. I opet sam uključila grejalicu u tropskoj noći.
Foto: Pinterest
Autorka: Marija Ristić
