Utorak 22. novembar u 12 časova. Uzun Mirkova 1, Beograd
ARSEN DIKLIĆ
Vek od rođenja
KNjIŽEVNIK SA SVOJIM BIOSKOPOM
Može li se išta uprkos svemu?! Za čoveka, odraslog, nervoznog, često premorenog, nezadovoljnog ovim ili onim, najveće bi osveženje bilo da ume pokatkad i da se igra. To bi onda i bilo da je on ostao, onako u biti svojoj, duši svojoj, detinjast. Vođen time, Arsen Diklić otklonio je oprez i razum. Prepustio se smehu i igri, tako što je prvo prigrlio reč. Ta reč, pisana reč, bila je baš, što bi naučnici rekli, uskraćena dečja radost koju će čovek u neko doba svog života nadoknaditi. Nastojanje da se uskraćeno dohvati, ostvari i da se njime igra poput deteta, možda je najbolja definicija života, profesije i slave Arsena Diklića, ratnika, pisca, romanopisca, scenariste, filmskog radnika, dunavskog kapetana, pisca ribolovačkih priča, od čijeg nas rođenja deli čitav vek. Rođen je novembra 1922. godine u Lici, između Kapele i Velebita, u Gackoj dolini, u Starom Selu, gde se vreme merilo po suncu, zvezdama i petlovima. Detinjstvo mu je obeležilo pešačenje do škole i niže gimnazije u Otočcu, kopanje livada na kojima je verovao da će naći neku arheološku vrednost, nešto od predačkog pripovedanja o rimskim naseobinama. Kada je, kao jedini Staroseljanin gimnazijalac, ostao bez vršnjaka na putu do škole, društvo je pronalazio u malobrojnim knjigama starijeg brata. Čitalačka strast pratila ga je kao gimnazijalca u Bihaću, Osijeku i Sarajevu, gde je maturirao, da bi ga posle studija istorije umetnosti u Beogradu, rat zatekao u Vojvodini, tačnije Jaši Tomiću, gde je u poratno vreme stasavao kao kulturni radnik, urednik i novinar dečjih listova. Diklić je bio daleko od promisli da postaje pisac, ali ga je rad u partizanskim i dečjim listovima „uvukao” u nastavak dečačkog sna, a susret s Brankom Ćopićem potpuno odredio kao literarnog tvorca novih svetova. Jedan urednik iz Banata, oduševljen Ćopićevom poezijom, baš od njega dobija poziv za saradnju u Beogradu i razvija se postepeno kao poeta, prozni pisac i na kraju romanopisac. U vreme objavljivanja svog prvog romana Salaš u Malom ritu, imao je već šest štampanih knjiga. Interesantno je što je taj roman zamišljao najpre kao film. Napisao je scenario, a kako nije bio zadovoljan, uništio ga je i pisao ponovo, ali kao roman. I krug se zatvorio snimanjem istoimenog filma i serije.
To je tek jedna od životnih zamki čuvenog pisca čiji je scenaristički trijumf prava dimna zavesa za izazove jugoslovenske kinematografije, iza koje je isprva stajao amaterizam pothranjen istinskom voljom da se zanat savlada i samoukošću opravda društveno poverenje. Poratno vreme nije znalo za brojne članove filmskih ekipa nalik onima preko okeana. Reditelj je neretko bio i scenarista i pisac dijaloga. U tu potragu za iole talentovanim kadrovima krenuo je sredinom pedesetih poznati reditelj Branko Bauer. Diklića, već znanog pisca, upravo Bauer uvodi u sedmu umetnost, o čemu i sam Diklić svedoči u svom poslednjem TV intervjuu, koji je dao Moši Odaloviću, u emisiji Zmajevci (1995) za RTV Vojvodinu: „Reditelj Branko Bauer prvi je od mene tražio da napišem filmski scenario. Kada sam mu priznao da to nikada nisam radio, kao i da u zemlji nema nijednog štampanog scenarija za mustru, uputio me je rečima: ’Zamislite da gledate film. Sedite na kauč. Ne opisujte ništa osim onoga ko šta igra i što kamera sada gleda.’”
Tako je filmom Milioni na otoku 1955. počela dirljiva profesionalna filmska saradnja između Diklića i Bauera, kasnije i bliskih prijatelja. Taj filmski mamac bio je idealna ikonografija za ribolovca koji perom peca, eto, baš svoj prvi milion i sjajnu avanturu. Možemo samo da pretpostavimo kojim se putevima u projektovanju filmskih scena kretala već razigrana piščeva mašta željna igre, od dobitka na lutriji, preko smelosti dečaka Mladena, Željka i Ivice da se bez roditeljskog znanja otisnu na more, beže od kriminalaca koji bi oteli plen, i gledaju rasipanje miliona po pučini. Taj film i Diližansa snova (1960), za koju je Diklić pisao scenario po delu Jovana Sterije Popovića, a u režiji Soje Jovanović, jedini su s tipično romantičarskim odlikama i bez ratne tematike. Kao i u oblasti romanopripovedanja, Diklić je ostajao veran realizmu, deci u ratom okovanim prilikama i svojevrsnom humanizmu prema neprijatelju kojeg nije potcenjivao. Baš naprotiv, uzdižući neprijatelja, uzdizao je nadmoć sopstvenog vojevanja i narodnog herojstva.
Oslobodilački rat bio je široki pokret koji je zatalasao narod i pokrenuo njegove stvaralačke snage, spojio revolucionarne simbole s umesnom tradicijom zavičaja i dao kulturnim obrisima izvornost i svežinu. Pa ipak je posle rata baš kultura bila prokazana, jer „zaostaje za našom savremenom stvarnošću, pa pisci nisu ispunili svoj dug prema revolucionarnoj borbi i prema socijalističkoj izgradnji”. U tom svetu, Diklić je učio od najboljeg, Ćopića. Obojica su negovala lirsku i humorističku žicu, imala snažan epski talenat, ozarena uspomenama iz detinjstva. Društvena stvarnost varoši i sela njihova je scenografija, a kada radnja dotakne surovu među, lirika se ne gubi, baš kao u odnosu Maljevića i Šicera. Prerasta u humanost suprotstavljenih strana. Realizam narodnog duha Diklić je oprezno čuvao od benignosti modernizma. Možda zbog činjenice da je i sam iskusio ratno vojevanje, možda zbog činjenice da je i taj novi, vrli svet nastavio da gleda dečjim očima. Deca kojoj je rat prekinuo odrastanje, deca kojoj su ratne strahote sklapale oči, bila su nepresušna Diklićeva tema. Ako ćemo hronološki ili po nerealizovanoj Deci Kozare, ta tema još uvek traje. Možda je to bio upravo njegov dug mališanima koje je kao mladić na frontu ispraćao neznano kud. Da odu i da se ne osvrću kako bi tek jedan preživeo – kao u njegovom scenariju za drugi film snimljen s Bauerom Ne okreći se, sine (1956). Reč je o poslednjoj izgovorenoj rečenici u jednom od najboljih filmova o toj temi. Repliku izgovara ranjeni otac (Bert Sotlar) koji tera sina u beg prema šumi gde ga čeka veza za slobodnu teritoriju. Linija dijaloga koju je napisao Diklić, filmu je na kraju i dala naslov. Bauer je u više intervjua isticao da je inspiraciju za nju našao u Diznijevom Bambiju, u sceni u kojoj posrnula srna požuruje Bambija da beži pred požarom. I ovaj scenario je zamišljen kao film, s tom razlikom što ga Diklić ovaj put nije uništio. Napisao ga je zajedno s Bauerom, intrigiran sudbinama zatvorenika koncentracionih logora i njihove dece. Bauer je po rukopisu snimao film, a Diklić pisao roman. U tom odnosu sintetizovano je mnogo onog što bismo izvukli iz opisa i psiholoških analiza, zbivanja karakterističnih za samu okupaciju. Njihove lične sudbine, ma kako bile subjektivno intonirane, nisu samo njihove i ne mogu se svesti na pojedinačan slučaj. Scena na kraju filma u kojoj neprijateljski motocikl kruži oko oca, potvrđuje uverenje reditelja da njegova smrt nije uzaludna i da se rat ne iscrpljuje samo u toj ličnoj tragediji. Branko Bauer je filmom Ne okreći se, sine postigao neka nova režijska rešenja koja su odmah postala klasika jugoslovenske kinematografije. Slika ljudi raznih kategorija otkrila je spontani, nehotični heroizam malog čoveka, pretvaranje mirnih ljudi u legendarne junake. U takvoj slici rata realizam prelazi u legendu, a u ovom slučaju dečak u preteklog živog sugrađanina. Bauer je nagrađen Zlatnom arenom za režiju, a Bert Sotlar za glavnu mušku ulogu. Uz njega je još glumio dečak Zlatko Lukman, kojeg je Bauer otkrio u dečačkoj družini za film Milioni na otoku.
Za četiri godine Diklić i Bauer snimili su četiri filma. Ljubavna i socijalna drama Samo ljudi, zatočena u okvirima posledica rata, slojevitim odnosima i ljudskoj psihologiji, snimljena je 1957, a dve godine kasnije, na sličnu, poratnu temu, i drama Tri Ane, u kojoj otac traga za ćerkom izgubljenom u ratu. U međuvremenu, Diklić u saradnji s Vojom Nanovićem potpisuje akcionu dramu o osposobljavanju naftnog pogona Pogon B. Sve tri filmske naracije odišu autentičnim, ali društveno skrajnutim junacima. Neretko je u sva tri ostvarenja zaplet zapravo sama društvena stvarnost, društveni propust koji ne podleže snažnoj kritici, ali čestitost junaka čini manje odlučnom, a njih manje moćnim.
U ono vreme stvarnost je postala imperativ kulturne delatnosti, kako književnosti tako i filma. Stvarnost je zahtevala istinit, veran, realističan odraz, kojem nije pogodovala neutralnost već borbena angažovanost. To dovodi i do odgovora koji se savršeno poklapa s rečima samog Diklića da nijedan film nije realizovao na sopstvenu, ponuđenu temu. Ako je i postojao, a jeste, ponuđeni scenario o Hajduk Veljku nikada nije snimljen. Jugoslovenska kinematografija bila je tako organizovana da se scenario naručivao za reditelja, te da nije bilo prilike da scenarista napiše i ponudi svoj rad. Tako je Diklić postao filmski starosedelac ratne tematike. I otuda u novoj filmografskoj deceniji Diklić scenarista, koscenarista, pisac dijaloga u režiji Stoleta Jankovića tegobnog i muških glava željnog Radopolja (1963), životvornog radničkog nauka Sunce tuđeg neba (1968) ili istorijskih spektakla, remek-dela ondašnje kinematografije Žike Mitrovića Marša na Drinu (1964) i Užičke republike (1974).
„Čiko, je l’ sav ovaj lebac tvoj?”, replika tada dečaka Žarka Jokanovića, pripisivana Dikliću, delo je Mitrovićeve supruge Ane Marije Car, ali je Diklić i te kako neodvojiv od rodonačelnika partizanskog vesterna Žike Mitrovića. S druge strane, bio je donekle utemeljivač najbrojnijeg podžanra partizanskog filma, psihološko-etičke drame, kojem pripadaju već gorenavedeni naslovi. Pisanje scenarija za Užičku Republiku je po Titovoj volji počelo još 1969. Snimanje nije zavšeno u planiranom roku, trostruko je produženo, a Mitrović je koristio nikad nedovršeni provizorni scenario koji je tokom snimanja dodavao i izmišljao.
Slavu replike „Drino, j… te” takođe nije poneo Diklić jer se ona u poslednjoj sceni Marša na Drinu otima Ljubi Tadiću, koji prvu psovku u domaćem ostvarenju izgovara dok mu odista gori koporan na leđima. Scenarističko-rediteljski tandem nije prošao bez hvale i interesovanja, s obzirom na to da je Marš na Drinu bio prvi bioskopski film Titove Jugsolavije na temu Prvog svetskog rata. Do te 1964. Drugi svetski rat, kao gotovo mitološki trenutak rađanja jugoslovenskog socijalizma, postao je glavno ishodište domaćeg ratnog, tj. partizanskog filma, pa je postojala radoznalost u pogledu pristupa Cerskoj bici kao velikoj pobedi srpske vojske. Od optužbi za velikosrpski nacionalizam Mitrović, Diklić i njihovi saradnici pokušali su da se obezbede pozivanjem na konsultovanje s pukovnikom Jovanom Lukovićem i na autentična svedočanstva boraca, između ostalih i Mitrovićevog oca, koji je imao primedbe na uglancanost vojnika, da bi se na kraju složio da je čista vojska lepša za gledanje. Zamoljen da u vreme snimanja definiše stil Marša na Drinu, Mitrović je lapidarno odgovorio: „Treba sačuvati stilsko jedinstvo ove filmske priče, sačuvati se od nacionalno pobedničkog patosa i zanosa, jer ma koliko ta pobeda veličanstveno izgledala u istorijskim ocenama i vojničkim analizama, ona je sasvim drukčija ako se posmatra kroz patnje, napore, krv i smrt vojnika srpskog, običnog i skromnog, a mi o takvima i pravimo film. […] I zato, umesto bučnih i velikih patriotskih reči – psovka, stisnuti zubi, grč i smrt.” Na kraju je, eto paradoksa, u mišljenju da odstupaju od srpskog terena, i Mitroviću i Dikliću zamereno na manjku srpske nacionalne svesti, kao da se nije znalo da se ne stvara srpska epopeja već priča o običnim ljudima koji ginu braneći kućni prag.
DECA NE GLUME!
Sva kretanja i promene dolazili su uglavnom iz oblasti u kojoj je modelirano postojeće stanje, a to je politika. Iz ideoloških ograničenja proizlazila su i druga koja su se ticala tematike, pristupa, tehnike, stila, forme. E, tu se Diklić oteo i odomaćio na polju naizgled nevažnom. Među decom i s njima. Kako poezijom, kojom je inficirao Jugoslaviju, tako i filmskim scenarijima. Ekranizacija Diklićevih dela je možda i najbolja kritička ocena njegovog književnog stvaralaštva. Svaki predložak o dečacima preko Save i Dunava, u Banatu, na salašima, predstavlja zaustavljenu revoluciju, koja kroz stvarni svet, ipak, donosi akciju, dramatiku, oslobođenje, ljudskost, mudrost i smeh.
Salaš u Malom ritu (1976) uverljivo je dočarao akcije ilegalaca protiv Nemaca, atmosferu diverzija, racija i stradanja, ali je pre svega ilustrovao dečačke avanture koje su predstavljale korak u ozbiljan život i napuštanje bezbrižnog detinjstva. Cela priča utemeljena je u istinitom događaju. Diklić je zaista upoznao Milana Maljevića koji je zapalio žito. „Ne znam ni sam koliko sam ga puta nagonio da mi pripoveda o toj paljevini. Ne zbog same paljevine (i sličnih i većih i uzbudljivijih sabotaža je bilo u našem ratu) koliko zbog načina na koji je on to meni opisivao. Obično i jednostavno, kao da se radi o pecanju ribe ili nekoj sličnoj bezazlenoj dečačkoj igri, a istovremeno ozbiljno, svaki put zanimljivo…” Nakon što deca slučajno zapaljivom strelicom spale pošiljku pšenice za Istočni front, nemački vojni istražitelj Šicer dolazi u selo da otkrije ko je to uradio. Šicer, u interpretaciji Miodraga Mrguda Radovanovića, bio je jedan od najnezaboravnijih negativaca jugoslovenskog filma, najpre zato što je bio fin, nasmešen i prijazan, a iza uljudnosti krile su se podmukle namere i moć. Njegovo pitanje „Ko je zapalio žito?”, koje postavlja svim seljanima, postalo je poslovično, a u dnevnoj komunikaciji ironičan primer za svako dosadno propitkivanje. Punu stilsku čistotu i klasičnu jednostavnost Diklićev spisateljski rad dostigao je ovde, u Malom ritu – naivnost dečjeg viđenja i mudrost starijih, surovost života ublažena herojstvom, prirodan humor i na kraju prerastanje dečje igre i prihvatanje rata kao realnosti u kojoj revolucionari Branko, Vasa i Milan postaju smeli i odvažni. Nema tu ni bajke ni stilizacije, ali su narativ i dijalozi, mada podsetnik za teško vreme, toliko tečni i moćni u procesu uvlačenja gledaoca u avanturu da ne čudi što su Diklića, književnog mađioničara filmskog platna, nazvali „jedinim književnikom s vlastitim bioskopom”. Uostalom, i sama uloga naturščika Slavka Štimca potvrdila je Diklićevo: „Deca ne glume! Ona ili dožive to što rade, ili ne.” Serija je zapamćena i po uvodnoj temi, nekoj vrsti vojvođanske himne, pesmi „Salaš u ravnici”. Istinita legenda kaže da je 1973. na glumačkim susretima u Nišu, Branko Bauer čuo dvojicu gitarista i pevača. Kada su već skoro svi zaboravili na susret, Bauer im je ponudio uloge studenta „koji nije zapalio žito” i lokalnog seoskog tamburaša. Taj tamburaš, Miomir Saša Petrović, pevač u ansamblu „Daniluška”, rodom iz Aleksinca, napisao je stihove: „Ja sam rođen tamo na salašu…”, a kompoziciju je podario Danilo Danilović. Otrgla se od serije u kojoj je nastala, ali nijedno njeno izvođenje, pevanje, ne prolazi bez probuđenih emocija i sećanja na Milana Maljevića, Vasu, Šicera… Roman o paljevini žita dobio je još dva dela, „Jesen u Mrtvaji” i „Moriški snegovi”, ali je samo prvi deo trilogije postao legendaran.
Svojevrsni nastavak Malog rita jeste godinu dana ranije snimljen film, s jednako sjajnim rediteljsko-scenarističkim potpisom Bauera i Diklića, Zimovanje u Jakobsfeldu (1975). Za taj scenario Diklić i Bauer ovenčani su pulskom Zlatnom arenom. Nisu ih mimošli Srebrna arena za film i mnoštvo nagrada na domaćim festivalima. Niko nije tako dobro radio s mladim glumcima kao Bauer. Shvativši potencijal mladog Slavka Štimca, Bauer mu je dodelio glavnu ulogu, seoskog dečaka Milana Maljevića, koji pokušava da preživi u ratnoj Vojvodini pošto je iz partizanskog odreda poslat u izmišljeno vojvođansko selo Jakobsfeld, a uz sve brine i za bolesnog prijatelja, gradskog dečaka, koga igra Svetislav Bule Goncić. Tu, u selu, zapošljava se kao sluga surovog folksdojčera, gazde Jakoba Jeriha (Slobodan Cica Perović). Preko prijateljstva s gazdinim konjem Šturmom, dečak se polako približava Jerihu i njegovoj gotovo nevidljivoj ženi Marti (Ljubica Ković). Njih dvoje uopšte ne govore, izuzimajući kratke poslovne opaske, a kad Milan prvi put uđe u kuću, saznajemo i zašto. Oni su izgubili oba sina na Istočnom frontu. Noću Milan krišom neguje druga skrivenog u obližnjoj močvari, da bi ga najzad sakrio u gazdinoj štali… dok ih ilegalna organizacija ne izvede iz sela. Ono što ovaj film čini izuzetnim jeste izvesna „ratna plemenitost” A. Diklića, svojevrsna ikonografija razumevanja i izmirenja. Psihologija ratnih stradanja, snalaženja i trijumfa u filmskom narativu Diklića građena je u komplikovanom odnosu emocionalno zatvorenog, tragedijom ophrvanog Jeriha, kojeg izuzetnom metodom gradi Perović, i slovenske duše jednostavnog ali opreznog Milana, u tumačenju Štimca. U maglama ravničarskog predela, nasuprot kućnom poštenju, pokornosti i junaštvu – kategorije s kojima jeste drugovao ratni film – stoji istinski neprijatelj oslikan u vođi Hitlerjugenda, koga igra Goran Sultanović. I taj trijumf, s očiglednim otkucavanjem poslednjih minuta folksdojčera, prati izlazak Milana ka slobodnoj teritoriji uz pucanj u ploču s natpisom sela i replikom koja je ušla u anale „Lajte kere Jakobsfelda”.
Diklić se u svom stvaralaštvu, a po sopstvenom priznanju, držao misli jednog nemačkog pisca: „Kad ne bi bilo dece, ratovi bi bili manje strašni”. Faktički, literarno i filmski, deca postaju istinski junaci i u Hajdučkim vremenima (1977) Vladimira Tadeja, koja ukrštaju pera Ćopića i Diklića, te u seriji Boško Buha, u kojoj je Diklić bio koscenarista Bošku Matiću i Dušanu Perkoviću. Svoj filmski igrani angažman Diklić je zaokružio značajnom ratnom epopejom, filmom Veliki transport (1983) Veljka Bulajića o upućivanju pojačanja mladih iz Vojvodine u iscrpljene bosanske brigade. Na kraju, da temu deca u ratu čekaju brojni reditelji i da su istine jednake i važne ma kako bile ispričane i ma ko ih režirao, govore Deca Kozare, koju će, ako je suditi po istrajnosti, kadrirati Lordan Zafranović, kako je još pre neku deceniju bilo planirano. Projekat je sačekao naše dane. Snimanje je u toku. Po motivima Diklićevog scenarija za Decu Kozare, reditelj Lordan Zafranović trenutno snima film Zlatni rez 42. I to je jedan od nekoliko do danas nerealizovanih filmskih scenarija Arsena Diklića.
Arsen Diklić bio je scenarista i saradnik na scenariju 15 dugometražnih filmova: Milioni na otoku (1955), Ne okreći se, sine (1956), Samo ljudi (1957), Pogon B (1958), Tri Ane (1959), Diližansa snova (1960), Radopolje (1963), Muški izlet (1964), Marš na Drinu (1964), Sunce tuđeg neba (1968), Užička republika (1974), Zimovanje u Jakobsfeldu (1974), Salaš u Malom ritu (1976), Hajdučka vremena (1977), Veliki transport (1983). Arsen Diklić autor je i scenarija za TV serije Salaš u Malom ritu (1976), Užička republika (1976), Osma ofanziva (1977), Boško Buha (1979) i Baza na Dunavu (1981).
Vrednost Diklićevog dela je u umetničkom i etičkom dometu, u tematici i jeziku, u moći da zabavi i podstakne maštu, u nepokoravanju moralnoj pouci. I u tome da traje kao književni zvonar jednog vremena i neprolazne etičke kategorije da su deca naše najveće blago!
Marijana Terzin Stojčić
IZLOŽBA „OD REČI DO FILMA” U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI
Ideju o izložbenoj postavci povodom veka od rođenja Arsena Diklića, pokrenulo je obraćanje Backa Diklića, sinovca slavnog pisca, Jugoslovenskoj kinoteci. Izložbu je kreirala Milja Stijović, kustos Jugoslovenske kinoteke, pred kojom se našao izazov povezivanja dveju vrsta umetnosti sazdanih u nazivu postavke „Od reči do filma”. I pored Diklićevih nagrada i priznanja, impresionirana rečju i brojem scenarija, od kojih mnogi čekaju ekranizaciju, Stijovićeva se potrudila da beogradsku publiku pod svodovima Kinoteke poveže s ambijentom i mestima na kojima je pisac stvarao, pre svega s Petrovaradinom i banatskim naseljem Jaša Tomić, gde je napisao najveći broj svojih dela i gde je boravio tokom Drugog svetskog rata. Zato je kreiranje postavke zahtevalo upoznavanje s tom banatskom ikonografijom i piščevim unukom Arsenom Plahinom. Zahvaljujući Plahinovoj predanosti, Diklićeva umetnička ostavština sačuvana je u dobrom stanju, a sada će biti otrgnuta od zaborava i data na uvid javnosti. Originalni scenariji, knjige snimanja, nagrade, piščeve beleške najbolje pokazuju kako su nastajala neka od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije, poput Marša na Drinu ili Užičke republike.
Simbol izložbe povodom sto godina od rođenja Arsena Diklića jeste naslovni plakat, inspirisan karikaturom nepoznatog autora, na kome je pisac predstavljen kao pecaroš, osvedočeni ljubitelj reka koje su svojim tokovima slivale i uređivale njegove misli. Na osam video-zidova publika će videti inserte iz trinaest filmskih ostvarenja, uz njihov kratki sadržaj i opis radnje. Prvi put u našoj video-postavci, uz inserte će biti emitovane špice kako bi se stekao bolji uvid u autorske timove. Osim istaknute filmografije, izložbu čini i svojevrsna autobiografija, deo pisma Arsena Diklića Narodnom pozorištu u Mostaru povodom premijere njegove prve drame Na zelenoj reci čun u sezoni 1959/60.
Zahvaljujući Radio-televiziji Vojvodine, koja je za potrebe izložbe ustupila insert, publika je u prilici da vidi jedan od poslednjih, ako ne i poslednji TV intervju Arsena Diklića, dat Moši Odaloviću u emisiji Zmajevci (1995). Tako se na izvestan način zaokružuje skoro četiri decenije dug profesionalni put i stiče kompletan utisak o tome kako je Diklić sebe video na početku i na zalasku karijere. Ulaz u kinotečku salu „Makavejev” Stijovićeva je osmislila kao podnu grafiku kojom Diklić objašnjava vreme početka bavljenja filmom. U dve vitrine biće izložene filmske nagrade, fotografije sa snimanja, knjige dijaloga, scenariji, kojima u arhivskoj zbirci Kinoteke rukovodi Marijana Cukućan. Poslednja izložbena celina posvećena je pisanoj reči. Na izložbenom postamentu nalazi se pisaća mašina i u njoj strana scenarija iz filma Užička republika s replikom „Alo, Požega”.
Jer, u početku beše reč i na nju se ovom izložbom poznatom scenaristi i vraćamo.
Izvor: Jugoslovenska knoteka
