Uskoro počinje 11. izdanje festivala S.U.T.R.A.

Jedanaesto izdanje najstarijeg festivala u Srbiji koji se bavi povezanošću nauke, umetnosti i tehnologije, S.U.T.R.A. pod sloganom „Digitalno zadovoljstvo“ svečano će biti otvoreno u četvrtak, 22. septembra 2022. godine, u 19 časova, u Muzeju nauke i tehnike.

Festival S.U.T.R.A. će pružiti digitalno zadovoljstvo kroz tri forme: izložbu, predavanja/razgovore i istraživanje i pokušati promišljanjem i dijalogom da odvoji autentično od lažnog, štetno od korisnog, angažovano od monetizovanog.

Program festivala predstavlja publici najkvalitetnije umetnike. naučnike, psihijatre, psihologe, istraživače i praktičare.

U najnovijem izdanju festival S.U.T.R.A. ispituje kako se ostvaruje ljudska egzistencija u virtuelnim prostorima interneta.

Fokus će biti na istraživanju pokušaja da se većina svakodnevnog funkcionisanja prenese, manifestuje i konzumira posredstvom digitalne tehnologije, kao i postojećeg softvera i sadržaja.

Namera autorskog tima festivala bila je da podjednako zaroni u sferu unutrašnjeg i interpersonalnog i osvetli šta se dešava na polju digitalnog između pojedinca i drugoga, te šta izranja iz njihove interakcije.

Da li su usamljenost, osećaj nevidljivosti i neispunjenosti tek tačka na spektrumu interpersonalih veza koja se izmešta u digitalno u potrazi za aktivnijim slušaocem svog analognog ¨autističnog simptoma¨ koji mumla neshvaćen?
Pitanja koja festival otvara i na koja traži odgovore odnose se na načine kako digitalno otključava i stimuliše unutrašnje konflite, fantazije, želje, nagone, anksioznosti i odbrane, dok se istovremeno u interpersonalnom prostoru virtuelnog pojedinac aktivno angažuje kako bi bio prepoznat od strane Drugog? Kako se potom oseća sa tim odgovorom? Da li je tendencija za osvajanjem nezavisnosti u virtuelnom, dodatno osnažena odsustvom telesnosti i fragmentarnim egzistiranjem koja u potrazi za individuacijom može paradoksalno da otvara arenu konflikata na relaciji prepoznavanje – priznavanje, te odškrine i ¨mala vrata¨ potrebi za dominacijom i posledično negiranju Drugog? Koji su medijumi dostupni i kako se koriste u virtuelnom svetu da bi se dogradili kapaciteti za podnošenje tenzije kontradiktornih impulsa?

Da li se vrtimo u algoritamsko-monetizovanoj „začaranoj“ psihološkoj petlji iz koje ne prepoznajemo izlaz i koje su posledice? Da li je digitalno, kao i slike, tečnost koje ne uspeva da ugasi našu žeđ?

Četvrtak, 22. septembar 2022, 19.00, otvaranje izložbe „Digitalno zadovoljstvo“, kustos: Ivan Stanić

Umetnici: Arpad Pulai, Nataša Teofilović, Maja Obradović, Predrag Terzić, Nina Todorović, Milan Ličina, Stevan Kojić, Tanja Vujinović, Uroš Krčadinac, Dejan Vračarević i Darija Medić.

Subota, 24. septembar 2022, 11 časova, Muzej nauke i tehnike

 „Razgovori“, urednica: Maja Lajon
Učesnici: Maja Lajon, Ivanka Dunjić Jovanović, Zorica Tomić, Olivera Vuković, Danilo Pešić, Dobrinka Kuzmanović, Aleksandra Džambić, Željko Jovandić

Predstavljanje rezultata najnovijeg istraživanja „Iskustva mladih na Internetu“, Olivera Toškovića i Dobrinke Kuzmanović.

Ulaz na programe je slobodan.

Arpad Pulai
,,Da li je digitalno taktilno?”
Instalacija, 2022.

Delo ukazuje na paradoks digitalnog društva, kao i lažan privid stečenog iskustva putem digitalnih medija. Ujedno ona ukazuje na virtuelnu predstavu čoveka koji želi da dozivi taktilni nadražaj (nikada fizički stečeno iskustvo) kroz digitalni medij. Projektovano ljudsko telo pokušava intezivno da iskustva materijalne senzacije zameni digitalnom percepcijom.
Fizička komponenta, kao poligon za sticanje taktilnog iskustva se sastoji iz prirodne strukture, fizičke predstave u formi tekstilnog reljefa. Predmet taktilne fascinacije su eksperimentalne tekstilne površine realizovane pomoću biomimetičkih principa generisanja.
Konstantnim konzumiranjem digitalne kulture dolazi do habituacije, odnosno oslabljene reakcije organizma na taktilna iskustva, a kroz percepciju rada ova lakuna bi trebalo da bude prevaziđena. Na kraju rad nameće pitanje granice koja razdvaja korisno i štetno konzumiranje digitalne kulture. Takođe se postavlja pitanje da li se digitalna iskustva, odnosno digitalne senzacije mogu porediti sa iskustvom fizičkog senzacije i dodira?

Nataša Teofilović
Autobiografije (“autobiography |silence”, 3D animacija, 2019, 2:08; “autobiography |breathing”, video – performans, 2021, 5:35; “autobiography |healing”, artist’s talk, Conference “Society and Art in a Forced Reality”, Ars Electronica Garden Novi Sad, Danube Dialogues, 2021)
Video triptih, 2022.

Video triptih sačinjen je od tri ‘autobiografije’: “ autobiography |silence ”, “ autobiography |breathing ”, “ autobiography |healing ”. Radovi su nastali u periodu 2019 – 2021, vremenu koje je generalno obeležila pandemija i sve njene posledice: životno nespokojstvo, izolacija, prinudno vraćanje u životni prostor kao i opšta virtuelizacija rada, komunikacije.. U kontekstu umetnosti i ovih radova, lično, privatno, intimno se invertuje izlaganjem i postaje javno. Iznuđeni bihevioralizam tematuzuje lični rad na ‘lečenju’ životnog prostora, kao i postepenu, sporu ličnu transformaciju usmerenu ka konstruktivnom i konstantno promenljivom načinu života.

Maja Obradović
Naziv
Kombinovan crtež na papiru, 2022.

U radu je kombinovan crtež na papiru sa odlivcma na papiru, što se primeti tek kada se priđe samom radu. Na taj način se otvara pitanje originala i kopije, koje je aktuelno i u digitalnom svetu. Proces izrade zahteva repeticiju u slikanju, livenju i ispisivanju reči, kao i posebnu selekciju onih koje „uspeju“. Belina papira između dva f-you odlivka zvučnija je nego bilo koji ton boje. Osetila sam potrebu tokom rada da pronađem i dobijem dubinu te banalne dve reči koju svi, ponekad, koristimo.
Figure nemaju lica, nemaju svoj identitet i postaju deo beline/tišine između dve psovke, dva SMS-a, dve osobe koje ne mogu da realizuju želju i dve a možda i bezbroj otkucanih skraćenica.

Nina Todorović
Palpitations/Sleep Deprivation (Ἀχιλλεύς (Achilles), Ερις (Eris), Palpitations/Sleep Deprivation)
Video/glitch/gif/kolaž animacije, 2022.

Video/glitch/gif/kolaž animacije iz ciklusa Dnevnik diskontinuiteta (Discontinuity Logbook). Dnevne beleške, reakcije na različite pojave i impulse, kratki komentari, utisci…
Ciklus je počeo da se razvija kao serija ručno rađenih, klasičnih (analognih) kolaža, koji su dobili svoj dodatak u digitalnim verzijama, mahom i sa zvučnom podlogom. Budući da je reč o brzim i u dahu rađenim beleškama, u video kolažima se oslanjam na materijal nađen na internetu ili na fotografije i zapise koje sam lično napravila tako da kombinujem te materijale i stvaram kratke video zapise koji odražavaju trenutno emotivno i mentalno stanje, izazvano aktuelnim spoljnjim uticajima. U većini video zapisa koristim motive iz grčke mitologije, oslanjajući se na likovne predstave primordijalnih grčkih božanstava koja nose određenu simboliku vezanu za problem koji u radu obrađujem. Ciklus je započet sa problematikom nedostatka sna, noćnih aktivnosti, emotivno upitnih stanja, a proširio se na sva ostala pitanja koja nalaze ekvivalent u mitološkim pričama.

Darija Medić

računari_144

Participativna spekulativna scenografija, 2022.

Rad je participativna spekulativna scenografija za reinterpretaciju naslovnica kultnog časopisa Računari. Poziva posetioce/teljke da učestvuju u kreiranju naslovne strane za novi fiktivni broj 144. Ovaj časopis je obeležila dihotomija statusa prepoznatljivosti – sa jedne strane je odisao kvalitetom članaka koji su uticali na generacije programerskih zajednica. Sa druge strane postao je svetski prepoznat po često kontraverznim seksualizovanim prikazima žena na naslovnim stranama u zagrljaju sa uređajima o kojima je časopis pisao. Računari je kao časopis obeležio godine kada personalni računar ulazi u kuće i dobija sve veću primenu, korisnički interfejs je više tekstualan nego grafički a internet se tek razvija, kao i narativ o tome šta su i za koga su kompjuteri.
Spekulativna scenografija sadrži konzistentne elemente vizuelnog identiteta ovog časopisa u samom okviru za naslovnu stranu, koji se kao ram uvećan prema ljudskoj veličini fizički nalazi u prostoru. Spremni za građenje budućeg kadra naslovnice, iza njega stoje istorijski primerci računara iz Muzeja nauke i tehnike koji nude protagonistima/kinjama scene da se pozicioniraju oko dve ravni. Scenografiju uokviruje hronološka arhiva odabranih naslovnica, počevši od čuvenog broja 11 u kom su prvi put bile prikazane ženske noge, pa do eksplicitnijih scena naslovnih strana iz sredine ’90-ih. Rad nudi mogućnost sagledavanja tokova narativa kroz različite godine, kao i da se pojedini izloženi primerci časopisa listaju i istraže. U prostoru je takođe obeleženo optimalno mesto za fotografa/kinju, a autori/ke su pozvani/e da objave svoje scene na društvenim mrežama koristeći haštag #računari_144 kako bi se našli u galeriji i arhivi naslovnih strana novog broja 144.

Dejan Vračarević
Co. URSOR
Instalacija, 2022.

Umetnička instalacija nastala inspirisana ekranskim artefaktom – kurzorom kao interfejsom i našem digitalnom putokazu. Za potrebe umetničke instalacije kurzori su fizički kreirani sa prikačenim magnetima, kako bi ih posetioci pomerali po površinama na kojima se ostaje trag njihovog kretanja. Kao što u digitalnom svetu ostavljamo trag svaki put prilikom istraživanja digitalnih sadržaja.
S obzirom da je u prirodi čoveka radoznalost, digitalne tehnologije apsolutno odgovaraju njegovom karakteru istraživača i konzumenta svih postojećih (uslovno dostupnih) digitalnih sadržaja. To zadovoljstvo ostavlja trag u digitalnom ali i fizičkom svetu govoreći odakle smo došli, šta radimo pa čak i kuda idemo. Ili možda kuda treba da idemo!

Milan Ličina
Fibra
Svetlosna instalacija, 2022.

Rad predstavlja delo digitalne generativne umetnosti u realnom vremenu koje obuhvata oblikovanje podataka, dizajn scene i svetla, objedinjeno pod pojmom svetlosne instalacije.
Posvećen je fenomenu upijanja informacija sa mreže bez posebne provere. Rad ukazuje i na svesno pozizicioniranje mašina (odnosno automatizovanih robota iz pogona pretraživača) kao nepogrešivih autoriteta i argumenata, dajući im funkciju „više sile“. Sa tim u vezi su iskorišćeni pojmovi suđaje i proročice u likovnom tretmanu dela. Upotreba ovakve simbolike implicira na osećaj duhovnost koji nevidljiva sila budi svojim postojanjem, dok istovremeno označava mudrost i nepogrešivost koju pripisujemo tehnologiji.
Pored digitalnog aspekta rada, fizički je prisutna preslica sa vretenom, koja neprekidno prede digitalnu nit-fibru naših trenutnih situacija kojima se prepuštamo nakon provere od ispod 47 milisekundi. Monotono, mehaničko kretanje ujedno ukazuje na to da su ponuđeni izbori isključivo rezultat precizne automatizacije.
Instalacija teži da postavi pitanje iz kojih razloga čak i sopstvenu intuiciju podležemo logici algoritama, i da li je takvo nastojanje u vezi sa sujeverjem koje prenosimo u kolektivnom nesvesnom?

Uroš Krčadinac
Svesvrstani
Generativni umetničko-tehnološki projekat Uroša Krčadinca, 2022.

Današnji računarski programi mogu da generišu logotipe i reklame, mimove i pesme, realistične fotografije i apstraktne animacije, komercijalnu i političku propagandu. Kakvo je to društvo u kojem se mi, kao ljudi i korisnici ovih sistema, identifikujemo sa automatski generisanim simbolima? Društvo čije identitete usmeravaju algoritmi?
Za projekat »Svesvrstani« napisao sam program koji može da generiše beskonačno zastava i različitih mirkoidentetita. Identiteti se umnožavaju fraktalno, ad infinitum, do u beskraj. Program predstavlja jednu vrstu ekspertskog sistema, male veštačke inteligencije za heraldiku i veksilologiju.
Projekat postavlja pitanja o vezi između tehnologije i ideologije. Kada izaberemo zastavu, jesmo li je zbilja sami izabrali ili smo se tek upecali na automatizovanu udicu? Dok nam se skrolovanjem i lajkovanjem luče dopamin i serotonin, umišljamo li slobodu izbora? Da li mi vladamo simbolima ili oni nama? I uopšte, ima li estetskih rešenja za strukturne probleme?
Ketrin Hejls se zapitala: „Postajemo li kodovi koje ukucavamo u računare?“ Boris Buden je rekao: „Identitet je kost za glodanje koji vam uvale prije nego vas oderu do gole kože.“ Dželaludin Rumi je pevao: »Nikakav barjak. Jedino ljubav. Jedino jarbol za barjak, i vetar. Ali nikakav barjak.« A zen pesnici bi dodali: „To što se vijori, da li je to zastava ili vetar? Nijedno: vijori se tvoj um.“
Kako se vijore naši umovi?

Stevan Kojić
randomSeed
generativna animacija, 2022.

randomSeed je generativna animacija pisana u p5.js programskom jeziku. U zavisnosti od međusobnog položaja izvora i horizonta, čestice pod uticajem gravitacije slobodno padaju kroz prazan prostor, sudaraju se ili se talože. Animacija briše ekran i počinje iznova svakih desetak sekundi postavljajući sve vrednosti u nove nasumične digitalne odnose čija se prirodnost postiže randomSeed funkcijom.

Predrag Terzić
Otvoren poziv
Tekst: Saša Ilić
VR: Marko Granić
Zvuk: Ivana Miljković
2022.

Kroz vreme izolacije i čudnih informacija, počeo sam da se bavim slikom i prostorom na jedan tradicionalan način koji sam kasnije prebacivao u VR. Živimo u svetu gde slika koja nam se javlja, kroz nove medije, ne mora automatski da znači da je odnos vezan za percerciju u smislu intersubjektivnog odnosa u kojem postoji referenca na nešto realno u odnosu između slike, posmatrača i viška imaginarnog. Zahvaljujući takvoj situaciji, slika iz medija se više pamti, bivamo opčinjeni slikama sa društvenih mreža ili određenih portala koji se ciklično smenjuju. Dešava se da se u jednom trenutku prisećamo slike i time je dez-funkcionišemo iz tela medija koje smo videli i prebacujemo je u naše pamćenje. Tu je polje, jer smo tu slobodni da je menjamo, učinimo drugačijim ili otelotvorimo kroz drugi softver (VR).
Ako se u tom prostoru nađe tekst, koji biva inspiracija za veštačku inteligenciju (VI), koja je kasnije generisala nove slike, u daljem dez-funkcionisanju od svega poznatog kroz algoritam, onda dobijamo medijsku konstrukciju realnosti koja u sebi sadrži VI u veštačkoj prisutnosti. Veštačka prisutnost slike čini da se posmatrač nalazi u novoj situaciji, gde treba da razume razlike između žive (realne prisutnosti) i one druge, ne žive (koja dolazi iz softvera). S jedne strane, on biva oslobođen od prethodnog znanja koje poseduje o slici, i koju gleda kao intertekstualnu i metatekstualnu proizvodnju medijskih slika, dok s druge strane, njegovo viđenje biva posredovano svešću o promeni realnosti u kojoj se ono prisutno njemu predočava. Slike koje obitavaju unutar virtuelnog prostora jedino mogu da se odnose na ono što je u njihovom okruženju realno.

Tanja Vujinović
The Core
ArtWorks
The Center
Produkcija: Ultramono, 2022.

The Core je serija audiovizuelnih radova inspirisanih događajima posvećenim elektronskoj plesnoj muzici i društvenom angažovanju ljudi kroz avatare koji se dešavaju u The Center, društvenom VR habu koji sam realizovala sa brojnim saradnicima.
Radom se postavljaju pitanja na aktuelne teme: Kako zamišljamo svoju budućnost? Kako zamišljamo proces generisanja sintetičkog života, naših nadograđenih avatara, i kako vidimo da svest proizilazi iz ovih stvari koje stalno nadograđujemo?
ArtWorks je kompilacija radova iz AvantGarden serije. AvantGarden je metafora za posebna mesta puna promena. U kolektivnoj memoriji čovečanstva posebno utopijsko mesto zauzima ideja vrta, mesta izvora života i sjedinjavanja, kontemplacije, duhovnog jedinstva sa sobom i prirodom.Vrtovi su izmaštani i mogući svetovi koji egzistiraju i u virtuelnom i u stvarnom prostoru. Kreirani su s ciljem da ponude moguće modele vrtova budućnosti i iniciraju razmišljanja o njihovoj budućoj nameni: da li će vrtovi budućnosti nastajati u skladu s poštovanjem ljudskog integriteta i slobode, i da li će prilikom njihovog osmišljavanja ideja vodilja biti opšta društvena dobrobit.
The Center je svet koji je pohranjen u VRChat-u. Uz pomoć veštačke inteligencije i zajednice otkriva se više o istoriji koja okružuje zgradu u kojoj se centar nalazi. Sve što do sada znamo je da je to bila cvećara, centar za obuku borilačkih veština i radio stanica u nekom trenutku, a sada se koristi kao galerija i klupski prostor. Možda se sve ove aktivnosti dešavaju istovremeno u različitim dimenzijama? VI nam je pomogla da dobijemo dokumente koji su prikazani na ulazu, a tu je i serija AvantGarden koja pokušava da otkrije neke dodatne detalje koristeći različite alate – skulpture, crteže i muziku.

Nastup uživo 7. oktobar u 18. sati, Muzej nauke i tehnike

Girls Next Gulag
Dobrivoje Milijanović i Vladimir Riznić

Rođen u Beogradu 1981. godine, Dobrivoje Milijanović dizajnira zvuk za scenske događaje, stvara elektronsku muziku i interaktivne zvučne skulpture, kako u zemlji tako i u inostranstvu, sa posebnim osvrtom na ukrštanje nauke, zvuka i tehnologije. Takođe je poznat kao član kolaborativnog nojz/dab/tehno projekta raum.null.

Vladimir Riznić (1980) je rođen u Beogradu, programer softvera i entuzijasta modularnog sintisajzera. Više od 10 godina aktivan u različitim muzičkim/izvođačkim projektima, uključujući inovativni softver i ugrađeni hardver u umetnosti. U okviru svojih nekoliko tekućih projekata Chien, Falling Elevator Music i Girls Next Gulag, stvara mračnu i sumornu atmosferu sa šarenim žicama i kablovima svojih modularnih sintisajzera i gitarskih pedala,

Izvorr: Muzej nauke i tehnike

Related posts

Leave a Comment