Premijera baleta „Madam Baterflaj“ u Srpskom narodnom pozorištu

Koprodukcija: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad (Srbija), i
Evropa balet, Sankt Pelten (Austrija)

Koreograf, reditelj, izbor muzike i autor libreta: Peter BROJER (Nemačka/Austrija)
Scenograf, realizacija izrade kostima, dizajner svetla i zvuka: Peter BROJER
u saradnji sa tehničkim timom SNP-a
Dizajner video-projekcija: Markus GESLER (Austrija)
Slike u projekcijama: Sebastijan ŠEREMET (Slovenija)
Asistent koreografa: Dominik VAJDA (Austrija)
Skice kostima: J. T. (Japan)
Asistent kostimografa: Katarina STANIVUKOVIĆ (Novi Sad)

Uloge:
Ćo-Ćo-san, Madam Baterflaj: Ana ĐURIĆ / Ničika ŠIBATA* / Katarina KLjAJIĆ
Suzuki, njena služavka: Lana STOJANOVIĆ / Katarina ZEC / Milena KRKOTIĆ
Kejt: Katarina KLjAJIĆ / Majara VISOZO* / Mina RADOVIĆ / Olga AVRAMOVIĆ
B. F. Pinkerton, poručnik američke mornarice: Samjuel BIŠOP / Florijan KADOR* / Andrej KOLČERIJU
Otac: Andrej KOLČERIJU / Samjuel BIŠOP / Toma KRIŽNAR
Šarples, američki konzul: David GRUOSO / Toma KRIŽNAR
Goro, provodadžija: Đulio MILITE / Dominik VAJDA* / Aleksandar BEČVARDI
Bonzo, japanski sveštenik, ujak Ćo-Ćo-san: Milan IVAN / Zoran TRIFUNOVIĆ
Jamadori: Naojuki ACUMI / Aleksandar BEČVARDI

Dve deveruše: Mina Radović, Luiz Dikre / Katarina Zec, Olga Avramović
Dva devera: David Gruoso, Milan Ivan / Zoran Trifunović, Toma Križnar
Četiri gejše: Jelena Danguzov, Jelena Nikolić, Nastasja Ivetić, Minja Jokanović / Marija Trifunović, Milica Jelić
Četiri momka s gejšama: Naojuki Acumi, Nikola Stamenović, Zoran Trifunović, Bojan Radnov / Aleksandar Bečvardi, Ivan Salonski
Služavka: Ajaka Saito / Milica Jelić
Devojke u prologu i epilogu: Katarina Kljajić, Lana Stojanović, Mina Radović, Milena Krkotić, Jelena Nikolić, Jelena Danguzov, Dejana Bajić, Katarina Zec, Minja Jokanović, Ajaka Saito, Luiz Dikre, Nastasja Ivetić / Milica Jelić, Milana Samardžić, Marija Trifunović, Bojana Mitić, Sonja Gavrilov, Olga Vrbaški, Hana Salak, Ivana Trpčević
Američko venčanje (četiri para):
Milena Krkotić, Marija Trifunović, Jelena Danguzov, Minja Jokanović / Nastasja Ivetić, Dejana Bajić, Milica Jelić
Naojuki Acumi, Nikola Stamenović, Aleksandar Bečvardi, Ivan Salonski / Zoran Trifunović, Toma Križnar
Scena „Vreme prolazi“:
Katarina Kljajić, Lana Stojanović, Mina Radović, Milena Krkotić, Jelena Nikolić, Jelena Danguzov, Katarina Zec, Minja Jokanović, Nastasja Ivetić, Dejana Bajić, Luiz Dikre, Marija Trifunović / Ajaka Saito, Milica Jelić, Milana Samardžić, Sonja Gavrilov, Olga Vrbaški, Hana Salak, Ivana Trpčević
David Gruoso, Milan Ivan, Toma Križnar, Nikola Stamenović, Aleksandar Bečvardi, Naojuki Acumi, Zoran Trifunović / Ivan Salonski, Đulio Milite
Dete: Tea Maričić.
*Solisti Evropa baleta, Sankt Pelten

Baletski pedagog: Ala Širkevič (Sankt Peterburg, Rusija)
Repetitori: Oksana Storožuk, Maja Grnja, Boris Ladičorbić
Korepetitori: Zoltan Gajdoš, Dejan Brkić
Tonski saradnik: Predrag Petruševski
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Ivan Svirčević

Projektni menadžer i prevodilac: Senka Petrović

Tehnički tim SNP-a: Majstor svetla: Tihomir Boroja
Video-bim: Đorđe Vernački, Srđan Milovanović

Kostim, scenografija i i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama SNP-a.

Predstava traje jedan sat i pedeset minuta i ima jednu pauzu.
(I čin 54 minuta, pauza, II čin 52 minuta)

Premijere u SNP-u: 14. i 18. maj 2021,
scena „Jovan Đorđević“, Novi Sad (Srbija)
Premijera u Evropa baletu: 11. jun 2021, Sankt Pelten (Austrija)

Prof. Peter BROJER
Koreograf i reditelj
Jedini plesač iz Nemačke koji je napravio međunarodno priznatu karijeru – Peter Brojer je taj jedini. Od ranih 60-ih godina prošlog veka, istovremeno je imao značajan uticaj na nemačku plesnu scenu, inspirisao koreografe i bio uzor brojnim budućim generacijama plesača. Njegova scenska karijera započela je 1961, a završila se 1989. Njegove prve koreografije nastale su početkom 1980-ih.
Od 1991. Brojer je radio kao baletski reditelj i šef-koreograf sa baletom Državnog pozorišta u Salcburgu.
Rođen je 29. oktobra 1946, u gradiću Tegernze u Gornjoj Bavarskoj. Kao sin pijaniste i dirigenta Petera Brune Brojera, muzika je bila deo njegovog života od najranijeg detinjstva. Posle rata sa roditeljima se preselio u Minhen, gde je sa 11 godina započeo sa baletskim obrazovanjem u stilu ruske škole Vaganova, prvo u baletskoj školi Roleff-King, te nešto kasnije kod baletskog majstora Gustava Blanka. Sa samo 15 godina, 1961. dobio je prvi angažman kao igrač u ansamblu Bavarske državne opere u Minhenu; istovremeno je nastavio školovanje kod Leonida Gonta. Godine 1964. prešao je u balet Nemačke Opere na Rajni u Dizeldorfu, gde su među njegovim učiteljima bili Erih Valter i Viktor Gzovski. Postao je solista i prvak baleta 1967.
Od 1969. do 1973, kao prvak baleta, bio je gost na čuvenom „Londonskom baletskom festivalu“, a od 1973. postao je stalni član te kompanije kao prvak baleta. To je početak njegove međunarodne solističke karijere. Jedno vreme je istovremeno bio član baletskih ansambala u Londonu, Dizeldorfu, Minhenu i Berlinu, ponekad igrajući i po 20 predstava mesečno. Narednih godina intenzivno je putovao po Veneciji, Parizu, Barseloni, Monte Karlu, Zagrebu, Milanu, Napulju, Torinu, Ženevi, Bazelu, Cirihu, Pragu, Hong Kongu, Njujorku, Vašingtonu i po južnoafričkim gradovima Durbanu i Johanesburgu. Godine 1979. igrao je u Američkom baletskom pozorištu i baletu milanske Skale. Gostovanja sa predstavama odvela su ga u Australiju, Južnu Ameriku, Južnu Afriku, Španiju, Jugoslaviju, Poljsku, Čehoslovačku, Francusku, Englesku, SAD, Japan i Filipine. Brojer je završio igračku karijeru 1988, u 42. godini, kao zvezda međunarodne baletske scene.

Prve koreografije nastale su ranih 80-ih za Bavarsku državnu operu, Nemačku operu na Rajni u Dizeldorfu, Berlinsku državnu operu „Unter den Linden“ i Budimpeštansku državnu operu. Po završetku aktivne karijere, Brojer je postao baletski reditelj i koreograf u Državnom pozorištu Salcburg i osnovao Salcburg balet početkom sezone 1991/92. U prvoj sezoni, na operu K. V. Gluka Orfej i Euridika i na Per Gint H. Ibzena, kreirao je celovečernje balete. Narednih godina neprekidno je utemeljivao tradiciju velikih narativnih baleta u ovom pozorištu i postigao velike uspehe kod kritičara i publike brojnim praizvedbama, kao što su: Medeja, San letnjih noći, Bolero, Čajkovski, Merlin i mnogim drugima.

Za Salcburg balet je takođe kreirao celovečernje baletske predstave, kao što su: Romeo i Julija, te Uspavana lepotica, kao balet za celu porodicu i inovativno veče pod naslovom Bach ‘n‘ Drums. U baletu Elementi, kao koreograf prati magični broj „četiri“, a sa Bitlsima stvara biografski balet o nastanku popularnog benda. Kreacije Petera Brojera uključuju i Mariju Antoanetu i uspešnu produkciju Blues im Berg sa Elom Kukom i njegovim bendom i “Dance for Satisfaction“ – balet o Rolingstonsima. Kreirao je Sigfrida za Gradski balet Karlsruea sa Gradskim orkestrom iz Bada. U saradnji sa Bolshoischule iz Brazila, aprila 2014. (sa 15 igrača iz te škole), koreografisao je svoju verziju Labudovog jezera (31 baletski igrač) sa Mocartovim orkestrom iz Salcburga. Mythos Coco je njegov 50 celovečernji balet. Pepeljuga je 54 balet (u Mocartovoj kući, 2018), 55 balet je Moonwalk 2019. sa Salcburškim baletom, kao omaž Majklu Džeksonu. Od 2019. stvara i radi u Evropa baletu iz Sankt Peltena. Madam Baterflaj biće njegov 56 celovečernji balet.

Peter Brojer je nosilac počasti: 1967. Nagrada za promociju savezne pokrajine Severna Rajna-Vestfalija; 2007. Veliki austrijski Krst časti za nauku i umetnost; 2010. Nagrada „Maja Plisecka“ za najbolju koreografiju za Karmen; 2011. Međunarodna nagrada za umetnost i kulturu Grada Salcburga. Godine 2017. od austrijske države dobio je stručno zvanje profesora.
(prev. S. Petrović)

Peter BROJER: Princeza Meseca
Intervju

  • Pred kakvim sve izazovima ste bili kada ste pravili balet?
    Volim ovu operu Madam Baterflaj, ali verujem da baletom, kroz naša tela, možemo još intenzivnije da izrazimo osećanja radosti, tuge i bola i želeo bih da ispričam i drugu stranu priče. Želeo bih da prodrem dublje u duše likova i osvetlim kulturne razlike.
  • Šta Vas je motivisalo da napravite Vašu baletsku priču?
    Kao igrač, često sam nastupao u Japanu i uvek sam bio fasciniran tom kulturom. Estetika arhitekture, malih stvari, slikarstva i… svaka šolja čaja je jedinstvena. Kodeks časti je u vezi s njihovim mističnim svetovima i njihovim divnim legendama i bajkama. Isto tako želim da uporedim dve kulture, Japana i SAD-a, posebno u njihovim osećanjima, vrednostima i emocijama.
  • Koji stil igre preovladava, ili su ravnomerno prisutni i klasičan i neoklasičan pokret?
    Živimo u vremenu, i to je divno, kada možemo preplitati sve stilove zajedno, u zavisnosti od toga šta priča zahteva. Tako da sam, naravno, utkao različite plesne izraze. Prkošenje gravitaciji, ljubav i niti takođe mogu zračiti agresivno. Sve je u neoklasičnoj formi, zajedno sa savremenim pokretima, kontrakcijama i džez elementima (posebno u američkoj sceni integrisani su i pokreti mjuzikla i džez baleta) i realističkim glumačkim reakcijama, ali bez baletske pantomime.
  • Ko su glavni likovi i kako ih gradite u odnosu sa sporednim likovima? Ko je Ćo-Ćo-san?
    Glavni lik je Princeza Meseca koja želi da se preobrazi u Ćo-Ćo-san.
    Pinkerton je površni američki oficir koji je prirodno fasciniran egzotičnim, njemu nepoznatim emocionalnim svetom Ćo-Ćo-san, ali ne shvata da je za nju obećanje od velike važnosti i, rekao bih da će, ako se on ne vrati, ona izgubiti čast i lik. To je trećina originalne priče, Princeze Meseca i scena koje sam zamislio (poput američkog venčanja, scene „Vreme prolazi“ i mesečevih scena). Uvek sam se pitao šta Pinkerton radi u Americi, zašto je zaboravio Ćo-Ćo-san.
  • Koliko ima Pučinijeve Madam Baterflaj u Vašem baletu?
    Rekao bih malo. Trećina prati originalnu priču. Jedan deo priče je Amerika i ostalo je moja fikcija.
  • Poznato je da Pučinijeva opera Madam Baterflaj delo u kojem nema skoro nikakve radnje i da su u fokusu tragedija jedne Japanke i lirsko osećanje.
    To sam želeo da ispravim. Nisam želeo da prikažem kliše potčinjene i slabe žene, već njenu snagu volje, njenu unutrašnju snagu i njene kapacitete u životnom iskustvu.
  • Kojim sve sredstvima postižete dinamiku radnje, a kojima dobijate na snazi lirske ekspresivnosti?
    To se takođe ogleda u mom izboru muzike (muzika japanskih kompozitora za velike klasične orkestre sa japanskim solo instrumentima, filmska muzika, kodo bubnjevi, i kao kontrast numere On The Town Leonarda Bernštajna). Scenografija je jednostavna forma japanske kuće, sve scene u Japanu su slikane i animirane u japanskom stilu. Amerika je veoma upadljiva. Tako da su ta dva sveta u snažnom vizuelnom kontrastu.
    Emocije su pretočene u svetlo, a takođe ih podržava i muzika.
  • Šta se sve očitava od univerzalnih simbola i šta oni znače?
    Očev sepuku daje Ćo-Ćo-san moć da odluči o svom životu kroz staru tradiciju. Dete je njen emocionalni most do stvarnog života, možda iz želje da prekine sa tradicijom.
  • U kakvom odnosu stoje Prolog i Epilog i šta referiše?
    Apstraktne scene Prologa i Epiloga su forme koje uokviruju priču – to je manje-više svet Princeze Meseca. Bonzai simbolizuje život. Te dve scene i žudnja za ljudskim osećanjima su naša velika misterija života.
    „Čekajući sreću isto je kao čekajući smrt“.
    I. I. K.
    (prevod: S. Petrović)

Markus GESLER
Dizajner video-projekcija
Markus Gesler alijas BandBreit23 rođen je 1979. godine i odrastao je u Salcburgu. Pod uticajem kasnih 80-ih i 90-ih, svoju umetničku karijeru započeo je oko 1998. Njegovi prvi koraci bili su stvaranje jednostavne kompjuterske muzike koristeći Reason i slične programe, kao i analognu video-montažu. Kasnije, od 2000. godine, poželeo je da radi više zbog svoje ljubavi prema muzici i vizuelnim slikama, pa je počeo da kupuje gramofone, vinil-ploče, različite sintisajzere, bubnjarske kompjuterske programe, video-opremu i još mnogo toga. Njegova je misija bila da stekne što više iskustva i nauči kako se rukuje različitim stilovima. I do sada nije prestala.

BandBreit23 je audio-vizuelni projekat koji uključuje vizuelni dizajn i video-inženjering, audio-produkciju i inženjering, događaje, postavke zvučnog sistema i opreme & Di-džejing (Vinyl / Digital). Aktuelni projekti: Madam Baterflaj (SNP Srbija); Salcburg Festival (Il trionfo del Tempo e del Disinganno – Vođa tima za video-inženjering, dečiji i omladinski program Video-dizajn); Salty Tribe Records; Patchwork Soundsystem; MARK – SZG. Prethodni projekti: Salcburg Festival (različiti projekti); Bečka nedelja mode; Life Ball; O2C3LOT6tem; Grooveboxx; Club Proberaum; Take a Break.
(prev. S. Petrović)

Libreto Madam Baterflaj
Čežnja Princeze Meseca da oseti ljudske emocije

Deo I
Prolog počinje u svetu Princeze Meseca kao velika, mistična plesna scena.
Pinkerton i Šarples dolaze u japansku kuću američkog konzula. Goro sve aranžira i predstavlja im Suzuki, Ćo-Ćo-san i još četiri gejše. Pinkerton se zaljubljuje u Ćo-Ćo-san i iznajmljuje kuću u kojoj će živeti zajedno sa Ćo-Ćo-san i Suzuki.
Ćo-Ćo-san priča o svom ocu koji je počinio sepuku i kako je postala gejša.
Pinkerton i Ćo-Ćo-san stupaju u brak po tradicionalnom japanskom običaju. Ujak Bonzo prekida ceremoniju i pokušava da spreči venčanje.
Suzuki priprema Ćo-Ćo-san za prvu bračnu noć. Veliki ljubavni duet. Pinkerton obećava Ćo-Ćo-san da će se vratiti sledećeg proleća.
Godine prolaze. Ćo-Ćo-san je rodila sina i željno očekuje povratak Pinkertona.

Deo II
Pinkerton se vratio u Sjedinjene Američke Države i zaboravlja na Ćo-Ćo-san. Zavede ga društvo. Upoznaje Kejt. Oni se zaljubljuju i venčaju se…
Ćo-Ćo-san i njen sin čekaju Pinkertona. Novca ponestaje. Goro dolazi sa bogatim Jamadorijem, koji želi da se oženi sa
Ćo-Ćo-san. Ona ga žestoko odbija i izbacuje Goroa iz kuće.
Šarples stiže i donosi Pinkertonovo pismo u kojem piše da se neće vratiti. Ćo-Ćo-san čita pismo. Ipak, ona i dalje misli da će joj se Pinkerton vratiti, kao što joj je obećao.
Sanjari o njihovom ponovnom susretu… i odjednom ispred nje se pojavi Kejt, nova Pinkertonova supruga.
Ćo-Ćo-san tada shvata da Pinkerton neće biti njen i svog sina daje Kejt. Ćo-Ćo-san oduzima sebi život, izvršavajući sepuku očevim mačem.
Princeza Meseca je proživela sve ljudske emocije i vratila se razočarana.
„Čekajući sreću isto je kao čekajući smrt“.
Prof. Peter Brojer

Besmrtna Baterflaj
Životne priče uvek provociraju, a najviše one koje su pretočene u scensko-umetničko delo i nastavljaju svoj „drugi“ život pred gledaocima, čitaocima. Egzotična putopisna literatura francuskog pisca i mornaričkog oficira Pjera Lotija Madam Hrizantema (1887), koji je boravio u Japanu 1885, među prvima je uticala na oblikovanje percepcije javnosti o orijentalnim zemljama, pa su iz nje crpljene teme, motivi i pasaži za kasnija književna i pozorišna dela. Veliku popularnost imala je novela američkog pisca Džona Lutera Longa Madam Baterflaj (1898), priča o krhkoj mladoj Japanki Ćo-Ćo-San koju izneverava poručnik američke mornarice. Međutim, Pučini je posebno bio impresioniran, kada je u Kovent gardenu, u Londonu 1900, gledao pozorišni komad Madam Baterflaj, nastao prema pomenutoj Longovoj noveli, ali u dramatizaciji još slavnijeg američkog dramskog pisca i pozorišnog impresarija Dejvida Belaska… Pučini je odlučio da komponuje svoju Madam Baterflaj (premijera u milanskoj Skali 17. februara 1904, libretisti Luiđi Ilika i Đuzepe Đakoza, prema Belaskovoj drami), opersko delo koje pokreće ideje o sudaru dva sveta, Istoka i Zapada, o kulturološkim razlikama, odnosu prema tradiciji, imperijalizmu, religiji, filozofiji, estetičkom kontekstu, sublimirajući ih u delu koje i dan-danas iznova budi nepodeljenu pažnju i savremenog gledaoca i umetnika koji ovo delo postavlja za scenu.

Upravo ta lirska lepota Pučinijeve partiture učinila je Madam Baterflaj bezvremenom: na stalnom je repertoaru svetskih operskih kuća (od klasične do savremene operske režije u kojoj dominira pokret i minimalizam, kakva je na primer u režiji Roberta Vilsona, i u scenskom pokretu Suzuši Hanajagi, 1993, Pariska opera), posvećena joj je značajna diskografska kolekcija (na primer, iz 1975, sa Mirelom Freni i Lučanom Pavarotijem), postoje filmske verzije inspirisane pričom o tragičnoj ljubavi mlade Japanke, kao što su: američki nemi film Sidnija Olkota (1915), Harakiri, nemački nemi film Frica Langa (1919), američki film Meriona Geringa (1932), M. Baterflaj Dejvida Kronenberga (1993), zatim brodvejski mjuzikli (M. Butterfly, 1988, po tekstu Dejvida Hvanga, izvođeno više od 800 puta; Mis Sajgon, 1989), nastaju neka nova umetnička dela (na primer, povodom obeležavanja 100-godišnjice od premijere Pučinijeve Madam Baterflaj, japanski kompozitor Šigeaki Sejgusa, komponovao novu operu 2004), a kao motiv prepoznatljiv je uopšte u kulturi.

Madam Baterflaj je za mnoge ipak nešto više od jednostavnog i romantičnog značenja imena. Zauzimajući stalno mesto u svetskoj istoriji, ona je u rečniku savremene civilizacije pojam i
alegorična slika o svetu koji nas definiše, oblikuje, pokreće…

Kao baletsko delo, prvi put je izvedeno 1955. u koreografiji Frederika Eštona Madam Hrizantema Pjera Lotija. Zaintrigiran pričom, Ešton je koreografisao solo za Margot Fontejn. Iste godine je Eštonovu Madam Hrizantema, jednočin balet na muziku Alana Ravstorna, premijerno izveo Sadler Vels balet, u Kovent gardenu, sa Elejn Fifild i Aleksandrom Grantom.

Poznata je verzija Madam Baterflaj čuvenog australijskog igrača i koreografa Stentona Velča, koji je Pučinijevo delo pretočio u celovečernji balet, 1995. u Australiji, a 2005. i u izvođenju Baleta Pitsburg. Godine 2010, Australijski balet je njegovo delo izvodilo u okviru turneje (Melburn, Adelejd, Sidnej). Svoje verzije i adaptacije igrali su baletski ansambli i plesne kompanije: Severni balet iz Lidsa (Velika Britanija, originalna verzija iz 1996, a kasnije obnavljana 2002, 2015), u koreografiji Dejvida Niksona (nosioca najvišeg priznanja za zasluge koje dodeljuje kraljica), plesna kompanija Insbruk (Austrija, 2013), Balet Sijena (Italija, 2014), Korejski nacionalni balet, Seul (Koreja, 2014), Izrael Balet, Tel Aviv (Izrael, 2014), baletske kuće iz Hjustona i Solt Lejk Sitija (SAD, 2016), dok je, na primer, u Gradskom kazalištu „Scena“ iz Nove Gorice (Slovenija, 2009), savremenu plesnu verziju M Baterflaj ostvarila grupa mladih igrača u spoju visoke operske umetnosti i pop-kulture.

Dovunque al mondo Naša Madam Baterflaj je žanrovski novo delo moderne estetike, a nastalo je zajedničkoj saradnji Austrije, Nemačke, Japana, Slovenije i Srbije. Celovečernja predstava je nastala u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Evropa baleta iz Sankt Peltena, prostorno i kulturološki povezuje autorski tim i baletske igrače. Ćo-Ćo-san je konstanta u univerzumu umetnikovih vizija, kakva je i ova Brojerova – Princeza Meseca koja utiče na plimu naših emocija. Kao originalno i atraktivno delo, muzički je protkano najtankoćutnijim zvucima šamisena – od potpune tišine, preko tihog otkucaja srca i rominjanja kiše pa do gromoglasnih zvukova tradicionalnog japanskog bubnja – temelj su pulsirajućeg umetničkog izraza i pokreta. Video projekcije predstavljaju sintezu akvarel slika i umetničke animacije, sadržavaju vremenske i prostorne asocijacije stilizovane raznim umetničkim tehnikama (slikama za Japan, a za Ameriku video insertima i fotografijama), dok kolorit japanskih tradicionalnih kostima oživljava boje koje nam samo priroda s proleća može darovati.Ali da ipak završimo u duhu apsolutno uzbudljive Pučinijeve melodije „Dovunque al mondo“, tj. „Širom sveta“, jedne od najreferentnijih melodija nežnosti, lirske topline i značenja reči kojima poručujemo da se nadamo da će našu Madam Baterflaj mnogi videti širom sveta…
Ivana Ilić Kiš, urednik

O Baletu SNP-a
Početkom 1950, Marina Olenjina, poreklom Ruskinja, stigla je iz Beograda u Novi Sad sa jednom grupom od tridesetak igrača, pretežno članova rasformirane folklorne grupe umetničkog ansambla Centralnog doma Jugoslovenske narodne armije. Osmog marta 1950, ona je osnovala Balet, bila prvi njegov šef, koreograf i pedagog. Sa Olenjinom započinje prvi period života i rada Baleta, a repertoarski interpretira rusku klasičnu tradiciju koja se kontinuirano neguje. Prva baletska predstava bila je Šeherezada N. R. Korsakova (1950), a jedan od važnijih datuma u istoriji Baleta je 8. januar 1955, kada je prvi put izvedeno Labudovo jezero P. I. Čajkovskog i to s prvom diplomiranom generacijom Baletske škole iz Novog Sada.

Od osnivanja, Balet je postavio 152 baletska naslova, a neki su više puta obnavljani: Šeherezada, Ohridska legenda srpskog kompozitora Stevana Hristića, Kopelija, Labudovo jezero, Žizela, Romeo i Julija, Don Kihot, Krcko Oraščić, Vragolanka, kao osnove svetske baletske literature, i dva naslova neoklasike po kojima je novosadska baletska scena čuvena u regionu: Verdijeva Dama s kamelijama i Grk Zorba Mikisa Teodorakisa, koji je Srpskom narodnom pozorištu poklonio prava na izvođenje… Ansambl danas ima preko 70 baletskih igrača koji doprinose značaju kolektivnog rada u svim fazama stvaranja predstave, a na repertoaru ima 12 baletskih naslova klasike i neoklasike. Ta najmlađa umetnička jedinica SNP-a skoro uvek učestvuje u predstavama Drame i Opere. Svi, uključeni u bogat i raznovrstan repertoar, privrženi su pozivu, požrtvovani, vredni, zaneseni igrom, tehnički napreduju, umetnički sazrevaju. Kako baletski kritičari i istoričari ističu, posebna odlika i snaga novosadskog Baleta leži „u ansamblu, a iz dobrog ansambla izlaze dobri solisti, prvaci, a mnogi su doprineli uspehu novosadskog Baleta pripadajući kolektivnoj „ličnosti“ koja 71 godinu ima ugledno mesto u umetničkoj zajednici širom regiona. Balet je, uz mnoga mesta širom naše zemlje, gostovao u Italiji, Rumuniji, Egiptu, Belgiji, Holandiji. Zasluge baletskih igrača su zapažene i ovenčane strukovnim nagradama i, što je najvažnije, aplauzima publike – više od 1.300.000 gledalaca.

Evropa balet, Sankt Pelten
Kao umetnička i kulturna ikona Grada Sankt Peltena i savezne pokrajine Donja Austrija, Evropa balet slavi plesne uspehe već skoro 30 godina. Tokom svojih svetskih turneja, međunarodno priznati baletski ansambl postao je jedan od najvećih austrijskih kulturnih ambasadora. Kombinacija muzike i plesa je univerzalni jezik koji se može razumeti bez ograničenja i povezuje ljude iz svih kultura. Kompanija se pod vođstvom Mihaela Fihtenbauma smatra međunarodnom fabrikom talenata. Ovaj internacionalni smisao izgradio se kroz nastupe u Bečkoj državnoj operi, Bühne Baden, u Salcburgu, kao i međuevropskom saradnjom, kao što su sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada ili Petöfi Theatre iz Šoprona.

Da bi osigurao raznovrsnost u svojim predstavama, koncept Evropa baleta je uključio koreografije u širokom spektru baletskih plesnih stilova međunarodno poznatih koreografa kao što su: Renato Canela, Artur Kolmakov, Peter Brojer i naravno Mihael Fihtenbaum.
Opsežni repertoar kreće se od velikih baletskih klasika do stilski definisanih remek-dela 20. i 21. veka, kao i praizvedbi, poput nedavnog Farinelija. Trideset plesača iz petnaest zemalja izvedu do četiri premijere i stotinu izvođenja po sezoni.

Promovisanje novih generacija mladih talenata uvek je bila misija bliska srcu Mihaela Fihtenbauma, umetničkog direktora Evropa baleta. I to veoma uspešno, jer je Evropa balet bio odskočna daska za međunarodni uspeh, sada svetski poznatim baletskim umetnicima, kao što su: Karina Sarkisova (nekada Bečka državna opera, trenutno Državni balet Budimpešta), Kiril Kurlajev (Bečka državna opera), Marija Abašova (Boris Ajfman Balet), Ana Jančuk, Kristina Kantsel, Lili Markina (Salcburg Balet) i Natali Kuš.
Evropa balet
(prev. S. Petrović)

EU-Japan Fest
EU-Japan Fest (EU ・ シ ャ ハ ン フ ェ ス ト, Īyū-japan-fesuto) je kulturna razmena između Evropske unije i Japana koja se organizuje uz pomoć Japanskog komiteta EU-Japan Fest (EU ・ シ ャ ハ ン フ ェ ス ト 日本 委員会, Īyū-japan-fesuto Nihon iinkai), japanske organizacije koja od 1992. radi na stvaranju takvih razmena između Evropskih prestonica kulture i Japana. „Fest“ ima za cilj da podrži i tradicionalnu i inovativnu kulturu.

Komitet EU-Japan Fest Japan je neprofitna organizacija koju finansiraju evropske vlade, Agencija za kulturna pitanja i druge japanske vladine institucije, kao i donacije. Kancelarija je u Kojimačiju, Čijodi, Tokiju.
(prev. i izbor teksta: S. Petrović)

Izvor: SNP
Foto: Srđan Doroški

Related posts

Leave a Comment