Izdavačka kuća Heliks objavila zbirku priča „Pertu“ Edine Svoren

Prevod s mađarskog: Sandra Buljanović Simonović

Heliks 2020.

Kada jedna autorka izjavi da je svaki njen pokušaj pisanja romana završio u đubretu jer je uvidela da mnogo teksta mora biti odbačeno i izostavljeno, jasno je da je reč o nekome ko je senzibilitetom i konciznošću izraza predodređen da piše kratke priče. Edina Svoren, mađarska profesorka muzike i solfeđa, pronašla je adekvatnu formu u kojoj se oseća udobno i stoga ne čudi što je svaka njena zbirka priča višestruko nagrađivana (između ostalih i Nagradom Evropske unije za književnost) i veoma pozitivno ocenjena od strane kritičara širom sveta.

Zbirka priča Pertu oličenje je usavršene pripovedačke tehnike zasnovane na uređivačkom principu „isecanja“. Priče prikazuju, a ne kazuju. One su bez konkretnih zapleta i motiva, ali njihova struktura idealno zaokružuje homogenu fikciju koju imaju da predstave. Koncepcija svake pojedinačne priče, kao i zbirke u celini, predstavlja „junaka“ za sebe. Kao da je komponovala muzičko delo, autorka je veoma detaljno i precizno uobličila svaku rečenicu, pasus, priču. Tako sagledana zbirka Pertu gotovo je matematički strukturisana, i upravo zato cilj koji je autorka imala postignut je do perfekcije. A cilj zapravo jeste da se telom teksta prikažu situacije i događaji iz porodičnih života junaka, njihovi dijalozi i odnosi, ali da apsolutno ništa ne bude izrečeno o tome kako se koji junak oseća, i kakve su njegove misli. Sve je prikazano i govori daleko više kao takvo, negoli da je raščlanjeno i potcrtano direktnim frazama. Stoga su sugestivnost i nagoveštaj glavne osobine principa „isecanja“.

Pojedine priče iz ove zbirke objavljene su u književnim časopisima pre nego što ih je autorka složila i objavila zbirku kao celinu. Već tako zasebno objavljene njene priče privukle su veliku pažnju čitalačke javnosti, ali zrelost i superiornost Edine Svoren kao tvorca kratkih priča uviđa se posebno u rasporedu priča u zbirci, jer im je upravo redosledom dala novi sjaj. Tek u kontekstu zbirke jasno je da autorka opisuje i gradi vrlo ujednačen svet od identičnog materijala. Opisi materijalnog sveta i prikazani socijalni milje nameću ideju da je čovek samo mehanički uređaj koji ponavlja niz mehaničkih radnji koje su reakcije ne čak ni na određenu akciju, već naprosto na određenu stvar ili situaciju. Čovek je telo koje se sudara s drugim telima. Za njega kao da nema sudbine i budućnosti. Sve je sadašnjost, i sve je reakcija čoveka na mikrokosmos kojem neizbežno pripada – a to je svet porodičnog kruga. 

Porodica je predstavljena često kao zajednica prinude. Tu figuriraju nesposobni očevi, trudne majke, zanemarena deca, zapuštena seoska domaćinstva, internat za devojke koje prerano odrastaju, ostrvljani sa svojim specifičnim mentalitetom, lezbejke koje kasno otkriju svoju seksualnost, omražena rodbina koja se sreće samo na sahranama… Zanimljivo je da je moguće uočiti svojevrsnu repetitivnost u socijalnom aspektu priča Edine Svoren, ali još je zanimljivija zadivljujuća raznolikost kojom ona oživljava tipični društveni milje. Tome u prilog idu različite narativne tehnike kojih se autorka prihvata – od homodijegetičkog pripovedanja koje je uvek simultano a ne retrospektivno, do heterodijegetičkog pripovedanja objektivnog pripovedača. Međutim, pored uobičajenih i poznatih pripovedačkih tehnika, ovde ćemo se susresti i sa pričom „Devojke iz Balholma“ koja je pisana u drugom licu, u vidu dugačkog direktnog obraćanja junakinji. Narativne igre i stvaranje atmosfere putem sugerisanih emocija, mogu pojedine priče učiniti dinamičnim uprkos motivacijskim ponavljanjima. 

Junaci ovih priča ne pokušavaju da shvate i prihvate svoju sudbinu, ne analiziraju i ne tumače; oni samo posmatraju i beleže događaje iz svoje svakodnevice. Zato ovu zbirku moramo posmatrati u duhu modernog senzibiliteta, gde je bitnija etička od metafizičke dimenzije. Otuda junaci kao da su smešteni u kontekst apsurda koji se javlja kao osnovna komponenta tog senzibiliteta modernosti. Ontološka glazura koja je prevučena preko teksta veoma je lomna i krhka. Autorka ne tvrdi da je čovek po sebi apsurdno biće, niti tvrdi da je svet po sebi apsurdan. Apsurd se nalazi na relaciji između čoveka i sveta. Prostorno-vremenska obeležja sveta slivena su u konkretnu celinu – umetničku celinu gde se vreme zgušnjava i steže, postaje vidljivo, a njegova obeležja razotkrivaju se u prostoru. Junaci zato grabe, zaustavljaju, izdvajaju fragment vremena u prostoru i daju mu postojanost statue. 

Edina Svoren ne piše o beznačajnim stvarima, ona koristi ogromnu veštinu i trud nastojeći da trivijalno i prolazno učini istinitim i trajnim. Savršen sklad između načina na koji je ispričano i onoga šta je ispričano, ovu zbirku postavili su na sam vrh evropske kratke priče.

Izvor: Heliks

Related posts

Leave a Comment