Program „Leto ’69“ u Jugoslovenskoj kinoteci

Program Leto ’69 predstavlja omaž godini koja je ponudila nekoliko događaja, prvenstveno u anglosaksonskoj kulturi, koji su u proteklih pedeset godina bitno uticali, posredno ili neposredno, na filmsku umetnost, pop kulturu, ali i živote svih stanovnika planete.

U tom kontekstu 8. i 9. septembra biće prikazani „Kosa“ (1979) Miloša Formana, dokumentarac „Vudstok“ (1970) Majka Vadlija, „Kota Zabriski“ (1970) Mikelanđela Antonionija…

Nedelja, 8. 9.

17.00 THE BEATLES’ YELLOW SUBMARINE (VB/SAD, 1968)
animirani film
Režija: Džordž Daning (George Dunning)

18.30 KOTA ZABRISKI (SAD, 1970)
Zabriskie Point
Uloge: Mark Frešet (Mark Frechette), Rod Tejlor (Rod Taylor)
Režija: Mikelanđelo Antonioni (Michelangelo Antonioni)

20.30 VUDSTOK (SAD, 1970)
Woodstock
dokumentarni film
Režija: Majkl Vadli (Michael Wadleigh)

Ponedeljak, 9. 9.

17.00 SVLAČENjE (SAD, 1971)
Taking Off
Uloge: Lin Karlin (Lynn Carlin), Bak Henri (Buck Henry)
Režija: Miloš Forman (Miloš Forman)

19.00 KOSA (SAD, 1979)
Hair
Uloge: Džon Sevidž (John Savage), Trit Vilijams (Treat Williams)
Režija: Miloš Forman (Miloš Forman)

21.00 DORS (SAD, 1991)
The Doors
Uloge: Val Kilmer (Val Kilmer), Meg Rajan (Meg Ryan)
Režija: Oliver Stoun (Oliver Stone)

SUMMER of 1969

…Now if 6 turned out to be 9
I don’t mind, I don’t mind
Alright, if all the hippies cut off all their hair
I don’t care, I don’t care
Dig, ’cos I got my own world to live through
And I ain’t gonna copy you…

Jimi Hendrix – If 6 was 9

Iako se iz perspektive ovdašnjeg čoveka možda čini da je 1968. sa studentskim protestima u Pragu, Beogradu i Parizu bila daleko značajnija godina, 1969. ponudila je nekoliko događaja, prvenstveno u anglosaksonskoj kulturi, koji su silinom uticaja koji su u poslednjih pedeset godina posredno ili neposredno imali na filmsku umetnost, pop kulturu i živote svih stanovnika planete, ostavili neizbrisiv trag, koji ćemo u narednih nekoliko pasusa pokušati da ispratimo.

DUGA KOSA PRE DRUGIH

Maj je prolećni mesec i samo uslovno deo je uvertire za famozno leto 1969. I to je tako samo ako reč leto uzmemo u njenom osnovnom značenju kao u naslovu ovog teksta, a ako je posmatramo u zaboravljenom panslovenskom kontekstu u kome može značiti i celu godinu, onda je neizostavno da kao dokaz da smo tih leta bili ravnopravni deo sveta podsetimo da je prvu premijeru izvan SAD čuveni mjuzikl Kosa imao 19. maja upravo u Jugoslaviji, tj. Srbiji, u Ateljeu 212. Kosu je preveo Jovan Ćirilov, adaptaciju songova radio Bora Ćosić, a režiju su potpisali Mira Trailović i Zoran Ratković. Glumačka podela je kroz vreme predstavljala svojevrsni Who is Who domaćeg glumišta, a deo prvog ansambla bio je i pokojni Dušan Prelević Prele, koji je izvodio solo numere bivajući na sceni ono što je bio i u privatnom životu, a našu kinematografiju kasnije zadužio i autentičnim predloškom za film Poslednji krug u Monci (1989).
Hipi pokret zalagao se za neke ideje koje su koincidirale s idejama Pokreta nesvrstanih i bile bliske levo orijentisanom društvu, kakvim se Jugoslavija u dobroj meri doimala, te u tom smislu ne čudi što je postojala društvena klima u kojoj se relativno blagonaklono gledalo na omladinsku kulturu koja gaji duh jednakosti, ljubavi i pomirenja.
A i drug Tito je tog varljivog leta 1968. rekao da su studenti u pravu.

NA TRACI

Istog meseca desila se i premijera filma Ponoćni kauboj, koji će naredne godine biti nominovan u sedam kategorija za nagradu Oskar, a odneće tri statue, uključujući i onu za najbolji film. U konkurenciji će mu biti još nekoliko ostvarenja koja predstavljaju važna obeležja epohe, a za proučavaoce kontrakulture svakako je najbitniji film Goli u sedlu.
Grupa WHO, ključni bend britanske invazije, kako je kolokvijalno nazvan proboj engleske pop kulture na tlo SAD, izdaje rok operu „Tommy”, a već početkom juna novoizabrani američki predsednik Ričard Nikson pod pritiskom javnosti najavljuje povlačenje kontingenta od 25.000 vojnika iz Vijetnama. Kraj meseca rezervisan je za pobunu u Stounvolu, koja će s vremenom postati simbol borbe za prava LGBT zajednice, a krajem jula i legendarni bokser Muhamed Ali biće osuđen za izbegavanje vojne obaveze, što će rezultirati i oduzimanjem titule i mogućnosti takmičenja u naredne dve godine.

SLETANjE ČOVEKA NA MESEC

U julu su i pripadnici misije Apolo 11 Nil Armstrong i Baz Oldrin jedan za drugim kročili na Mesec i na njegovoj površini proveli oko dva i po sata. Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo, izreći će Nil, a Baz će dosta kasnije poslužiti kao inspiracija za igračku-kosmonauta u čuvenom animiranom serijalu filmova Toy Story (prvi iz 1995).
Poslednjih godina često su internetom kolale razne teorije zavere, od kojih je verovatno najpoznatija ona o tome da je sletanje čoveka na Mesec izrežirao niko drugi do Stenli Kjubrik, te da je, u stvari, to jedan od prvih, a sigurno i najpoznatiji mockumentary u istoriji filma, kao i jedini u koji su svi uspeli da poveruju. Sve i da je tako, bilo bi to dostignuće koje je dostojno da se meri s radio-dramom Rat svetova, kojom je Orson Vels ubedio svoje zemljake da je štivo koje je Herbert Džordž Vels pisao nešto ranije više od puke fikcije.
Bilo kako bilo, snimci sletanja čoveka na Mesec deo su verovatno svih filmskih arhiva od Američke kongresne biblioteke do Jugoslovenske kinoteke i toliko urezani u svest svakog stanovnika planete da su postali deo kolektivnog nesvesnog i jedna od najupečatljivijih slika veka koji je za nama, bilo da nam odzvanjaju u mislima s glasom inženjera Milivoja Jugina u pozadini ili bez njega. Neko verovatno čuje i Bouvijevu Space Oddity.

VUDSTOK

Avgust 1969. doneo je i najpoznatiji letnji muzički festival čiji će kulturološki značaj, kao što se to često dešava, prepoznati ne sami učesnici – muzički izvođači i nepojmljivo veliki broj posetilaca – već svi oni koji festivalu nisu ni prisustvovali, i to tek u godinama koje će uslediti. Tome će umnogome doprineti upliv filmske i muzičke industrije oličene u kompaniji Warner Brothers, koja će dokumentarnim filmom i pločama s muzikom koja ih prati požnjeti umetnički i komercijalni uspeh. Film Woodstock (1970) osvojiće, između ostalog, i Oskar za najbolji dokumentarni film, a za nas je važno i to što se već 1971. našao u programu premijernog izdanja beogradskog FEST-a.
Festival je, prema različitim procenama, privukao više od 400.000 posetilaca, a iako nosi ime po gradiću Vudstoku, u koji se nekoliko godina ranije povukao glasnogovornik hipi generacije Bob Dilan, održan je na farmi koja se nalazi stotinak kilometara daleko od tog mesta. O samoj organizaciji festivala Ang Li je pre desetak godina napravio film Taking Woodstock (2009).
Zanimljivo je da zbog loše organizacije festivala neki od najvećih rok bendova tog vremena nisu dozvolili da se u filmu koriste filmski i zvučni zapisi njihovih nastupa (The Band, Jefferson Airplane), što je otvorilo mogućnost da se širokoj publici predstave i oni „manje poznati” poput Karlosa Santane i njegovog benda, koji u trenutku održavanja festivala praktično još nije imao diskografski debi.
Mitskom statusu koji imaju Džimi Hendriks i Dženis Džoplin dosta je doprinelo njihovo pojavljivanje u ranije pomenutom dokumentarcu. Hendriks, kao danas daleko najuticajniji muzički umetnik te generacije, svoj performans, paradoksalno, održao je pred „šačicom” od tridesetak hiljada ljudi koji su bili najuporniji i sačekali njegov jutarnji nastup u ponedeljak, poslednjeg dana festivala. Njegovi nastupi na festivalima Monterey Pop (1968) i onaj poslednji na ostrvu Vajt (1970), koji su takođe filmovani, doneli su daleko kvalitetnije muziciranje nego na Vudstoku, ali su danas važni samo kao dokumenti ljubiteljima njegovog opusa i muzičkim sladokuscima.
Iako ni on, kao ni mnogi drugi učesnici festivala nije bio zadovoljan svojim nastupom, njegovo distorzijom obojeno izvođenje američke himne na Vudstoku ostaje jedan od ključnih trenutaka rokenrol mitologije uopšte.
Sam festival Vudstok odoleva u svesti savremenika kao simbol „osvajanja slobode” koju su pripadnici bebi-bum generacije želeli da „otmu” od svojih konzervativnih roditelja, a istoimeni dokumentarni film je uz Formanovu ekranizaciju mjuzikla Kosa (1978) za generacije koje su odrastale tokom narednih decenija predstavljao kultno filmsko štivo.
Fenomen letnjih festivala stariji je od Vudstoka, ali je tek njegovom afirmacijom postavljen poligon za nove manifestacije sličnog tipa, koje su u organizacionom i logističkom pogledu deo korporativne konzumerističke mašinerije čiju zastavu danas ponosno nose festivali poput Glastonberija, Koačele, Sigeta i mnogih drugih. Svedoci smo da se i najveći domaći letnji muzički festival EXIT, koji je krenuo s pozicija protesta i aktivizma, poslednjih godina profilisao kao brend, tj. festival koji posluje na striktno tržišnim principima.
Iako je Vudstok zamišljen na hipi načelima, ipak je i u tom slučaju to bio čisto američki fenomen jer su ga praktično organizovali poslovni ljudi, doduše mladi i nedovoljno iskusni, ali ipak biznismeni.
Ako se na Vudstoku i pored slabe organizacije nije desilo ništa osim nekoliko dana muzike, ljubavi i prijateljstva (uz mnoštvo kontrakulture i prstohvat aktivizma), onda je Altamont, koji je došao krajem iste godine, naplatio cenu lošeg vođenja posla tragičnim gubitkom ljudskih života. Ali to je druga priča.

ABBEY ROAD

U ovom magazinu jugoslovensku filmsku 1967. predstavili smo kolažem sačinjenim od fotografija najznačajnijih ostvarenja iz te godine i njihovih autora. Kolaž je za uzor imao omot ploče Sgt Peppers Lonely Hearts Band sastava The Beatles, koji je označio revoluciju na polju kreiranja pop muzike. U leto 1969. objavljen je i album Abbey Road, koji je praktično predstavljao kraj najplodnijeg dela karijere tog sastava, kao i kraj jedne muzičke epohe. Naravno, ni toga tada niko nije bio svestan. Reč je o još jednoj arhetipskoj slici koja je izazvala mnoštvo citata od Red Hot Chili Peppers na njihovom istoimenom EP-u iz osamdesetih, preko Simpsonovih na razmeđu vekova, pa sve do nepojamne histerije na društvenim mrežama koju je pokrenula vest o nedavnom jubileju.

BILO JEDNOM U HOLIVUDU

Naravno, kada je pop kultura u pitanju, ništa u poslednje gotovo tri decenije ne može da prođe bez senke koju baca Kventin Tarantino. Kako je i sam negde rekao povodom svog novog filma, 1969. je godina koja ga je definisala. Imao je šest godina i usisavao u sebe sve što je pop kultura imala da ponudi: TV serije, filmove, muziku koju je njegova majka slušala, kao i prve stvari koje je mogao samostalno da čita, a koje su, sudeći prema njegovoj estetici, najverovatnije bili stripovi. Ne čudi, dakle, što je Tarantino svoj ovogodišnji doprinos istoriji filma u potpunosti smestio u godinu kojom se bavimo.
Kroz film o kraju studijskog sistema u Holivudu, predstavljenom kroz prizmu dvojice harizmatičnih „radnika u fabrici snova”, defiluju stvarne ličnosti i nestvarni likovi koji su za Kventina personifikacija tog vremena poput Brusa Lija, Stiva Mekvina, Romana Polanskog i tragično preminule Šeron Tejt, a čitavo ostvarenje deluje kao amalgam svih filmova koje smo uvrstili u program Leto 1969. kao i mnogih drugih.

Leto 1969. je na nekoliko nivoa predstavljalo kraj nevinosti šezdesetih. Pokolj koji su Mensonovi sledbenici počinili na imanju Romana Polanskog ukazao je na mračniju stranu kontrakulturnih kretanja tog vremena otkrivajući bolnu činjenicu da nisu svi hipici deca cveća, saobraćajna nesreća kod Čapakvidika u kojoj je senator Tedi Kenedi napustio poprište događaja narušila je romantičnu sliku o porodici Kenedi kao bogomdanim spasiocima demokratije, a lagani prestanak finansiranja svemirske trke kada se smatralo da je jednom dobijena, ukazao je da nauka i napredak nisu uvek ispred politike i konzervativizma.
Šezdesete ili Godine na 6, kako ih je poetično nazvao Vlada Džet u svojoj ispovednoj prozi, neminovno su se morale desiti, a njihov uticaj na planetu osećaće se još dugo, čak i onda kada ne budemo mogli sa sigurnošću da ga prepoznamo.

Vuk Popadić

Izvor: Jugoslovenska kinoteka

Related posts

Leave a Comment