Otvaranje izložbe Bojana Milojevića „Asterian – futurografija“ u DKSG

DOM KULTURE STUDENTSKI GRAD

9-27. oktobar 2018, Velika galerija

Otvaranje u utorak 9. oktobra u 19.00

BOJAN MILIJEVIĆ ASTERIAN – FUTUROGRAFIJA

Na prelasku iz doba mesa i kože u doba ideja i simbola preskočeno je nekoliko koraka. To su čudna međudoba, mešavine mesa i silikona, mentalnih implanata, epiderma i holograma. Nepraktični identiteti, nametljivi u svojoj pojavnosti i još užasniji u svojoj kratkotrajnosti i odsustvu dubine, a tako živi i slepi i srećni, menjaju se, prilagođavaju institucijama, događajima, i sopstvenom ćefu.

Izložba Futurografija predstavlja trideset novih grafika velikog formata Bojana Milojevića – Asteriana, ilustratora i grafičkog dizajnera koji crta i piše naučno fantastične stripove. Pored osnovne konstrukcije prizora u vidu jakih kontrasta na grafikama se mogu zapazati polja/oaze sačuvane za boju. Motivi najpre dolaze iz polja anticipacije, iz sfere naučne fantastike i šire – fantazije, ali i iz sfere buke i meteža underground estetike. Iz te dve oblasti, jedne koja još uvek ne postoji (sf) i druge (underground), koja jedva da postoji ili postoji privremeno, dolaze gradivni elementi za jedan oštar i hladan svet racionalnosti, svet koji je takođe i svet apsurda i znatiželje. Ruku pod ruku, transhumanistički prizori novog sveta, nelogična arhitektura, neosapiensi, zaumni hologrami, opskurni singulariteti i katastrofične vizije mutantskih klanica nagađanjem razotkrivaju skelet novog doba. Naznačeni i naslućeni, visoko šifrovani i zamućeni, nacrti iz suterena limbičkih mreža bića demonstriraju neophodnost suženja svesti kao uslova ljudskog postojanja i pokazuju smer za prevazilaženje ograničenja kroz gotovo fanatičnu veru u nove slobode i sposobnosti koje bi nove tehnologije trebalo da otključaju. Ovo su grafike obećanja, najave promena, duhovne, biološke, hemijske i energetske revolucije, dalje pokazuju redukciju – kao sveti imperativ svakog komunikacijskog oružja, viralnost i neophodnost prihvatanja, odbacivanje kao neophodnost rasta. Cyberpunk, psychopunk, raypunk se alhemijski rastapaju u apstrahovanju jer budućnost uvek mora biti iza ćoška, a ne evidentna. Ljudska memorija je augmentovana, izazvana, a ovo su dokazi njene fluidnosti, tehnovizije kiborga, bajalice droida druida, upozorenja iz daleke budućnosti.

Futurografije postavljaju pitanje: da li je haos zanemaren ili je integrisan u svet; da li postoji van njega samo se s vremena na vreme obrušavajući u naše postojanje i iza kakvih se imena danas najčešće krije? Možda se haos upravo proteruje iz ovog realma, pa umetnik samo beleži proces, užasne slike egzodusa i još užasnije slike uređenog sveta koji dolazi, sveta koji će bojiti psihičke manije ili vrsta tiranije za koju još uvek nemamo ni ime.  Transhumanizam je jedna od ideoloških podloga ovog crtačkog stila i poduhvata. On je želja (i delanje) da se prevaziđe trenutno ljudsko stanje, koja dolazi kao odgovor na nemogućnost duhovne i biološke evolucije, koja je prespora da odgovori na sve veće izazove, koje nam postavlja svet u kojem sve više ljudi želi sve više stvari, moći i kontrole. Sam proces nastanka radova je kiborški, sastavljen iz manuelnog, tradicionalnog crtanja sa daljom digitalnom obradom skenova.

*

Ovo što crtam su specijalni prizori koji prelamaju priču neke epizode stripa, posebni  kadrovi koji razotkrivaju neku misteriju koju su autori stripa, gradeći kičmu priče, odgađali kroz stotine stranica, misteriju koja je rasla njhovom sposobnošću da zaintrigiraju i održavaju našu radoznalost. Iz kadra u kadar nekog stripa smenjuju se razgranati oblaci razgovora, šetnje, silaženje niz stepenice, pozivanje taksija, juranjava kolima, istresanje pepela cigarete u pikslu, a onda – BUM! preko cele strane ili čak dve: gigantska laboratorija ispod površine zaleđenog jezera, raspeti sajber Hrist skriven u glavi Statue Slobode, horda ljigavih mutanata koja vrišti dok se davi u fekalijama, sve ono što smo naslućivali ili nismo ni sanjali, konačni ključ. Monstruozna kompresija senzacionalnog u trenutku razotkrivanja, prelomne akcije, prizor nemogućeg, i mogućeg i nemogućeg u klinču u grču u ljubavnom zagrljaju. Da bi takve stranice bile posebne, potrebno je najpre preći preko svih onih običnih koje nam pripremaju mesto za nju, one sve osmišljavaju, kontekstualizuju, prodaju nam osećaj realnog. Kvalitetna odmerena kompresija, iznenada ustupa mesto bilbordskoj nametljivosti, priča se transformiše a radnja ubrzava. Takvi trenuci su posebni, samo njih pokušavam da gradim kroz svoje grafike, i dalje, kako više takvih prizora sjediniti, ogoliti, kompresijom naći obličje tvde srži, osnovu osnove.

*

Svestan sam snage iluzije ali nemam vremena za komponovanje savršene predstave jer me pritiskaju stvari koje tek treba da nacrtam, tako da mi je dovoljno da neke ideje dovedem u izvestan sklad, najčešće ne tražeći najuverljiviju scenu, nekada čak i bežeći od nje. Oslanjam se na čovekov refleks da spaja i klasifikuje stvari, tako paradoksalno stvarajući čvršće vezivno tkivo apstrahovanih crteža, možda čak i čvršću konstrukciju od konstrukcije fotorealističnih slika, jer kod njih su stvari očigledne, jednostavno bačene posmatraču u krila ili pod noge dok kod kodifikovanih prizora posmatrač mora da odvoji više pažnje, mora svojom pažnjom da otkupi i zaradi sliku, da izgradi svoj sud.

*

Unutar mog stila ima varijacija, ima stvari koje se odazivaju kao art brut, drugih koje su doodles (kolokvijalno: žvrlje / žrvrljotinice) ili samo delovi crteža nastali kroz bezbrižnost u pokretu, kroz nespojene linije. Komični deo se nalazi na obodima crteža ili je skriven u podbradku neosapiensa, inače gordog i stranog, distanciranog i neangažovanog. Veoma retko ideju pozadine rešavam tako što izvesne predmete, enterijere ili eksterijere ostavljam nedovršenim, u formi skice, i što su dalje toliko su nedovršeniji, dalje se kreću ka krokiju i najdalje ka simbolu i dalje od simbola ka protokaligrafskim potezima koji sekući se daju naziranja, evociraju asocijacije i sećanja na mogućnost mesta, daljine, stvari na rubu slepe tačke, stvari van fokusa, i ono najbolje – neviđene stvari; nikada da sada manifestovane ili one koje već postoje ali su otkrivene pod nekim novim svetlom.

*

Bojan Milojević Asterian (1985) završio je visoku školu strukovnih studija – Beogradsku politehniku na smeru za grafički dizajn. Bavi se ilustrovanjem knjiga, crtanjem stripova i grafičkim dizajnom. Objavljivao je svoje radove najpre u fanzinima i samizdatima a potom i u strip antologijama, novinskim i umetničkim časopisima u Srbiji i inostranstvu. Redovno posećuje i učestvuje na sajmovima, festivalima, izložbama i radionicama koje se bave stripom, ilustracijom i drugim vizuelnim umetnostima.

Izvor: Dom kulture „Studentski grad“


Related posts

Leave a Comment